Branič

488

.БРАНИЧ"

нији индивидуални закон не укида општи који му предходи. Али њему изгледа, с обзиром на примере из законодавне праксе, да је могуће и друкчије схватање, наиме да и доцнији општи закон укида индивидуални, и тек ако се то не би желело, да би то требало нарочито предвидети законом (ор. сИ;., стр. 151). Али, ипак, ово правило би важило, како то умесно примећују неки правници, 10 ) само тако, у колико нови закон није донет нарочито да би се укинуле све различне норме и уједначиле (тенденција унификације). А таква тенденција новог Грпп., изгледа, не би се могла порицати у овом питању. Дакле, као што смо видели, из свега овог излази, да су одредбе Закона о адвокатима, које имају процесуално правни карактер, одредбама Грпп., о истој материји, као општим и доцнијим процесуалним законом укинуте. Па како су у ствари одредбе § 26. закона о адвокатима о томе, ко адвоката може замењивати у расправама пред судовима и другим државним властима, у ствари процесуално правне природе, и како је та иста материја регулисана одредбама § 132. у вези § 133. Грпп., који су садржати у једном општем процесном закону, који има тенденцију унификације, онда се логички намеће закључак: да ограничење из § 26. закона о адвокатима, да адвоката не може у расправама пред судовима итд. замењивати нико други сем адвокат и адв. приправник који је код њега на вежби, сем у предметима извршења, не би више било у важности. Наравно, све ово под претпоставком коју сам на почетку истакао. Ето, тако стоји ствар по овом првом питању, бар по мом схваћању. А сада да пређем на ово друго питање, на питање: да ли је заиста наређење § 132. тач. 6. т Ппе у опреци са већ истакнутим ограничењем из § 26. закона о адвокатима, или се оно односи само на такве парничне радње које се обављају ван усмене спорне расправе, где се не тражи заступање адвокатом, а о којима је већ донекле било речи када смо говорили о изузецима у којим све случајевима није обавезно принудно заступање адвокатом? Ради што правилнијег одговора на ово питање биће потребно мало детаљније испитати какав је баш правни смисао законских речи из тач. 6. § 132. Грпп „а за оне парничне радње, за које није потребно заступање адвокатом, може поставити и друге заменике"; т.ј. да ли је ова одредба, као што сам већ истакао, заиста у опреци за ограничењем из § 26. закона о адвокатима? По неким нашим признатим правницима и коментаристима ово се питање, изгледа, и не поставља, јер они, без икаквог позивања на § 26. закона о адвокатима и без да детаљније анализирају ово наређење из тач. 6. § 132- Грпп., судећи по њиховим текстуалним изјавама у погледу тог наређења, стоје на гледишту, да у споровима, за које није обавезно заступање странака адвокатом, може адвоката заменити и намештеник његове канцеларије који није ни адвокат ни адвокатски приправник. У том