Branič

СУДСКА ПРАКСА

505

„Туженик је изјавио ревизију на пресуду апелационог суда наводећи под 1 следећи разлог: погрешно је схватање призивног суда да је по § 766. гр. зак. туженик дужан да врати тужиљи готов новац и ствари које је она као мираз донела пошто између њих као супружника не постоји фактична заједница живота као и што је погрешно и његово тумачење прописа §§ 416. и 760. гр. зак. По § 766. гр. зак. муж има право да ужива женин мираз докле год брак траје у сили и важности, дакле док није законским путем разведен. У овом случају брак између парничара није разведен, већ је остао у сили и важности, те према томе муж није дужан да врати жени мираз, тим пре што га је тужиља сама напустила оставив му дете на издржавању. Како пак апелациони суд погрешно тумачи наведене зак. прописе то овде стоји ревизијски разлог из § 597. т. 4. гр. п. п. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази да је у колико се односи на повраћај мираза у 50.000 дин. основан, јер у конкретном случају брак између парничара није разведен, већ је остао у сили и важности, а по § 766. гр. зак. муж има право да ужива женин мираз све док је брак у сили и важности дакле, док није законским путем разведен што је и овде случај. Налазећи да у овом погледу стоји ревизијски разлог из § 597. т. 4. Касациони суд је ревизију туженог у колико се односи на тражени повраћај мираза уважио и пресуду призивног суда у колико се односи на тужбени захтев повраћаја мираза у 50.000 дин. преиначио како је то у диспозитиву ове пресуде наведено ■— §604. гр. п. п. Остали ревизијски наводи у колико се односе на мираз с обзиром на овакву одлуку суда беспредметни су и суд их није ни ценио. Што се пак тиче истакнутог ревизијског навода у погледу досуђених покретних ствари Касациони суд налази да је неоснован и да повреда из § 597. т. 4. грпп. не стоји, јер по § 768. гр. зак. све покретне ствари које жена као своју опрему или и мужевљеву потребу донесе јесу дарови који остају женина својина и муж је дужан да их врати жени, те је пресуда призивног суда у овом погледу правилна. Са ових разлога Касациони суд ревизију у овом погледу није уважио и донео пресуду као у диспозитиву — § 604. гр. п. п." По §§ 810. и 811. грађ. зак. сопственик аутомобила одговоран је за штету коју његов шофер нанесе трећим лицима, ако шофер није био стручно лице. (Пресуда Касационог суда у Београду од 6. јуна 1938. год. Рев. 582). У правној ствари тужиоца С. С. противу туженика Б. Ш. Д. Б. и осигуравајућ. друштва С, због накнаде штете, Окружни суд у Крагујевцу пресудом од 30. јуна 1937. год. По-8 осудио је тужену Штедионицу на плаћање штете са разлога: „Тужилачка страна излаже чињеничко стање овако: Тужилац се месеца априла 1936. год. враћао из Београда својим аутомобилом марке „Бујик" са шест седишта на путу за Крагу.јевац возећи пет путника. На путу између Чумића и Лужница пред вече возећи прописном десном страном од Краг. је наишао теретни ауто Бан. штедионице ударио је у тужиочева кола и сва разлупао, али путнике није повредио, па је побегао. Штета је процењена на лицу места путем вештака на 30.000 дин .и то приликом вршења увиђаја од стране истражних власти. Како П. Љ., као шофер Б. Ш. није имао за 1936. год. дозволу за вожњу теретних кола, па га је и поред тога тужена Ш. држала за шофера, то је она одговорна за накнаду штете, пошто је у својој служби држала лице обесно и рђаво. Поред одговориости тужене Ш. за ову штету одговорно је и осиг. друштво „С." код којег је Ш. овакве случајеве осигурала. Стога предлаже да суд донесе пресуду, која ће тужену Ш. осудити на накнаду целокупне штете у износу од 30.000 дин. а као другоредног туженика О. Д. С. до полисе, колико је оно обавезно туженој Ш. и на парничне трошкове по трошковнику.