Branič

524

„БР АНИЧ"

у тестаменту означен за наследника а дао је одобрење својој жени да подели заоставштину са тужиљом. По изјављеној ревизији туженог М. Н. Касациони суд пресудом својом Рев. бр. 594/38. ревизију није уважио а потврдио је иресуду Апелационог суда са разлога: „Заступник туженог Новака у својој ревизији истиче ревизијски разлог из т. 4. § 597. гр. п. п. јер сматра да је призивна пресуда заснована на погрешној правној оцени ствари у погледу туженог Новака. Ценећи ове наводе Касациони суд налази да су исти неосновани, јер је чињеничним стањем утврђено да је тужени Новак знао за тестаменат пок. М. и да је тиме што је жени дао одобрење да прими заоставштину пок. М. показао своју вољу да он у наслеђу у опште не учествује па је према томе материјални закон правилно примењен те ревизијски разлог не постоји. Остали разлози су ирелевантни за пресуђење па их је стога суд одбацио као неосноване. Са изложеног Касациони суд је ревизију туженог Н. одбацио и одлучио као у диспозитиву — § 604. од I. г.п.п. Остале наводе судова и странака нисам изнео будући да они немају значаја за овај приказ. Иначе овај спор и пресуда Касационог суда привлаче пажњу са два разлога и то: 1. што се према налазу Касационог суда може сматрати да је тужени, околношћу што је знао за тестаменат пок. М. и ако није био обзнањен а дао је одобрење својој жени да прими заоставштину оставиоца путем деобе, показао вољу да он у наслеђу не учествује односно да одбија наслеђе и 2. што из ове одлуке произлази да тестаменат производи своје дејство у корист и на штету интересованих лица и пре своје обзнане. У ревизији и иначе у току спора тужена је страна истицала да је тужена М. Т. пре појаве и обзнане тестамента имала само одобрење од мужа за деобу а не и за одбијање наслеђа по евентуалном тестаменту. Поред тога тестаменат по коме тужени траже наслеђе био је загубљен а са друге стране није био обзнањен па и ако је тужени знао за његову садржину тестаменат није имао законску важност нити је могао с обзиром на члан 42. Неспорних правила, која су за овај случај била на снази, произвести своје последице у корист и на штету интересованих лица па се самим тим не може изводити одбијање наслеђа. Не само то већ ако се, поред осталих законских прописа, погледа и одредба § 482. грађ. зак. и одлука О. с. од 12. јуна 1896. год. коју је уз овај зак. пропис изнео Гојко Никетић, онда је очигледно да тестаменат бар за овај случај производи своје дејство у корист и на штету интересованих лица тек по својој обзнани. Иначе установа обзнане тестамента, ако би се воља наследника тумачила како то Касациони суд налази да може, изгубила би сво.ј резон детр и не би имало разлике у правном значају па био тестаменат обзнањен или не. Ово све бар у овом случају