Branič

526

,Б Р А Н И Ч"

Закључивање жалиочево, да је цепаницу одузео оптуженик из затвореног вагона у предметном случају правно ирелевантно је, пошто према јасном пропису § 274. к. п. слободно судиско уверење о томе да ли се која чињеница има сматрати доказаном, мора бити засновано на доказима продуцираним на главном претресу а не на претпоставкама како би то желео државни тужилац, јер сведок Г. В. у свом промењеном исказу на главном претресу изјавио је „да није видео, да је оптуженик предметну цепаницу извадио из вагона, већ да је видео само оптуженика да носи цепаницу. Како је Окр. суд ову чињеницу правилно установио, узевши у обзир поменути исказ поменутог сведока дат на главном претресу, а није било разлога да се исти не прихвати, па са ових разлога и нема наведене повреде формалног закона. 2) Због повреде материјалног закона из § 337. бр. 1. а. к. п. јер да је погрешно гледиште првостепеног суда, да дело за које се оптужени окривљује није кривично дело. Околност наведена у разлозима првостепеног суда, да нема оштећеника нити штете не искључује постојање кривичног дела, пошто код крађе не мора увек постојати и штета. Обзиром да по постојећим железничким прописима све ствари ко.је се нађу на месту које припада железничком саобраћају чувају се одређено време док се прави сопственик не јави. У колико се пак сопственик у датом року не јави односно не затражи своју ствар, нађене ствари припадају држави која их продаје јавном лицитацијом а приход од тога књижи као државни приход. Према томе у реону железничке станице не може бити напуштених ствари, Јер у недостатку других сопственика исте припадају држави, у чијем се поседу већ и налазе. Установљење првостепеног суда, да је украдена цепаница била напуштена ствар је сасвим произвољно и без икаквог законског основа. Како се у предметном случају за предметну цепаницу није нико јавио, то иста припада држави. Па како је оптужени на тај начин одузео туђу покретну ствар у намери да присвајањем исте прибави себи противправну имовинску корист, то у његовој радњи стоје сви елементи дела крађе из § 314. квалификовано по § 316. к. з. Оцењујући и ове наводе Касациони суд је нашао да у предметном случају нема ни наведене повреде материјалног закона. Јер је Окр. суд установио као чињеницу да су 2. октобра 1934. год. на железничкој станици у Р. приспела три вагоиа дрва разним лицима, која су та дрва преузела. Поред тога установио је још и ту битну околност, да нико од лица која су том приликом дрва добила није хтео предметну цепаницу својом признати, изјављујући да се не сматрају оштећевима. пошто немају штете. Обзиром на ове две околности Окружни је суд правилно извео правни закључак, да је цепаница била „напуштена ствар" у тренутку када ју је оптуженик однео. Ово у толико пре јер су и државне железнице престале бити поседник те цепанице у оном моменту када су вагоне са дрвима испоручиле т. ј. предале разним адресатима о којима је напред реч и који су та дрва преузели; а како су оштећени напустили поменуту цепаницу, одрекавши се права на тражење накнаде штете, дакле и својине и поседа, то је правилно квалификована поменута цепаница као „напуштена ствар". Према чл. 2. правилника о руковању нађеним предметима, који важи за Југословенске државне железнице, као нађени предмети сматраће се сви предмети које путници или друга лица забораве или изгубе на подручју станице, на перону и т. д. као и на отвореној прузи. Према чему излази, да се на напуштени предмет као што је овде случај не односи напред поменути Правилник, пошто дакле оно лице, које је известан предмет напустило, не жели више да одржи ни право својине ни право поседа, што се у томе случају у погледу напуштеног предмета има да примене правила Грађанског права, по којима је оптуженик имао права да присвоји поменуту цепаницу, јер је опште правно правило да напуштена ствар припада ономе, ко ју први присвоји. Како оптуженик није одузео другоме туђу покретну ствар у намери прибављања противправне имовинске користи, стога се његово дело није ни могло подвести под пропис § 314. односно § 316. бр. 4. к. з. већ је у смислу § 345. од. 1. бр. 2. к. п. ваљало донети предњу пресуду. Бр. Кре. 103/37. од 13. октобра 1937. год. Нови Сад. Бранко Јевремовић судија Апелационог суца у Новом Саду.