Branič

578

„Б Р А Н И Ч"

Овај случај из праксе дао је повода извесним консидерацијама, које се могу свести ка ова питања: а) може ли се истицати приговор застарелости пошто је ствар правноснажно пресуђена; б) да ли се решење одбора Коморе сматра као одлука којом је дефинитивно утврђена тражбина тако, да се не може о истој више спор водити, в) да ли је поменутим решењем Коморе оправдана забрана у смислу § 386 гр. суд. пост. или ју је потребно правдати другом одлуком, и г) како се дужник у овом случају могао одбранити истицањем застарелости? На ова питања одговор би, према нашем мишљењу, имао да гласи овако: 1) Приговор застарелости као једно од сретстава одбране туженика има карактер материјалноправне ексцепцше. Парнични поступак прописује до ког се момента овај приговор може истицати. По § 107 т. 3 гр. суд. пост. старог приговор застарелости може се пре свега истаћи у одговору на тужбу, услед чега се парница одбацује (109 тач. гр.с.п.) Али овај се приговор може истаћи по том закону и у току спора све до завршетка извиђаја, па чак и у незадовољству. У жалби пак не може се први пут истаћи зато, што Касациони суд по старом гр.с п. не изриче одлуке којима се спор расправља, нити пак преиначава одлуке нижег суда, већ их само ништи или оснажава, мотрећи иа то, да ли нижи судови правилио примењују формалне и материјалне законе. По новом Грпп. овај се приговор може истицата само до закључења расправе пред првостепеним судом, пошто је у § 576 Грпп. прописано да се пред судом не сме ставити никакав нов захтев нити изнети нов приговор, а у § 596 став 2 Грпп. да се такође ни пред ревизијским судом не могу износити нова чињенична тврђења или докази. Али код виших инстанција могу се износити оне чињенице и докази којима се хоће да докаже или да оповргне оправданост истакнутих разлога у правном леку, као и све оно што се иначе мора узети у обзир по службеној дужности, што се односи на шз со§епз а не спада у домен диспозиције странака. Ова забрана изношења нових захтева, доказа и чињеница пред новим инстанцијама има за циљ, да нагна странке да све своје захтеве, чињенице и доказе износе у поступку код првостепеног суда, како не би заобилазиле судске инстанције преношењем одлуке о свом захтеву од првостепеног суда пред вишу инстаицију, где се спорна ствар испитује само на основу процесног права који је већ утврђен пред првостепеним судом и који је служио као подлога за доношење пресуде првостепеног одн. призивног суда. Према томе приговор застарелости тражбине не може се истицати после закључења расправе пред првостепеним судом, а још мање кад је правна ствар правоснажно пресуђена. Како се може застарелошћу користити ван овог момента, изложено је под 4). 2) Да ли се ова ствар, о којој је одлучио решењем одбор Адвокатске коморе, има сматрати као пресуђена ствар тако, да се не може о истој више спор водити? Пошто је законодавац доносећи пропис § 44 зак. о адв., којим је ставио у надлежност Адв. коморе да одређује и наплаћује чланарину средством својих