Branič

СУДСКА ПРАКСА

595

год. види се, да су туженици 3. и К. ради обезбеде свога потраживања према Б. С. ставили предбележбу и забрану на његову покретност. И предбележбу и забрану туженици су ставили преко тужиоца Д. што се утврђује признањем туженика К. саслушањем тужиоца као странке под заклетвом и саслушањем сведока М. Љ. М. адв. Из саслушања тужиоца утврђује се и то да је он својим новцем платио таксу за предбележбу у 690 дин. и за забрану у 717 дин. дакле свега 1.407 дин. Ово се поткрепљује и казивањем сведока М. па је зато ваљало осудити туженике да тужиоцу накнаде и ову таксу. Поред тога туженици се осуђују да тужиоцу плате за сваки од ова два посла, то јест за предбележбу и забрану, по 200.— дин. с погледом на правилник о адвокатским наградама, пошто је утврђено да је тужилац овај посао обавио и да га је обавио по овлашћењу туженика". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 9. фебруара 1938. год. Пл. 1752. преиначио је пресуду Окружног суда са разлога. „Призивом се напада погрешиа правна оцена § 27. зак. о адв. а коју призивалац види у томе, што је први суд погрешно поред јасне уговорене награде за рад по закљученом писмену, досудио тужиоцу и 5.000.дин. која је сума досуђена туженима на име трошкова у кривици Б. С. Ценећи овај призивни навод, Апелациони суд налази да је основан са ових разлога: по § 27. зак. о адв. адвокат је овлашћен да писмено уговори награду за свој труд и рад и у том писмену мора нарочито истаћи да се погодба односи само на награду. Ова награда мора бити у напред утврђена такса да се зна тачна сума коју су адвокат и странка уговорили, а никако се у то писмено, не могу уносити и парнични трошкови које странка има да добије у спору — једно стога што су неиззесни и неодређени услед чега не претстављају уговор о награди; друго што они само странци припадају, и најзад што по § 27. зак. о адв. адвокат уговара по овлашћењу које му горњи пропис даје, награду која мора бити одређена у износу и начину исплате, из чега произилази, да у награду не могу ући и трошкови који лично странци припадају, за које се не зна ни колику су, ни да ли ће их бити. Адвокату је дата могућност и бенефиција да награду уговори, и он је дужан, да кад је већ уговори, да је уговори онако како предвиђа закон о адвокатима, тј. да тачно назначи суму која му припада на име хонорара, а свако друго уговарање не претставља уговор из § 27. зак. о адв. који предвиђа тачан износ награде, начин плаћања и износ примљеног предујма. Па како је по нахођењу Апелационог суда основан, призивни навод у овом делу, то је призивни суд делимично уважио призив за погрешно досуђених 5.000.— дин. тужиоцу и пресуду у том делу преиначио као у диспозитиву. Исто тако неоснован је и призивни навод за пресуђење парничних трошкова, јер је први суд с обзиром на правилник о адвокатским наградама и вредност спора правилно парничне трошкове одмерио". По ревизијама тужиоца и тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом својом од 22. новембра 1938 год. Рев. 1380. ревизију тужене стране није уважио, а укинуо је пресуду Апелационог суда, по ревизи.ји тужиоца, са разлога: „Туженици у ревизији наводе да они нису пристали да се у уговору уметне реченица из које се види да тужиоцу поред уговореног хонорара припада и сав трошак који буде суд досудио туженицима. Касациони суд налази, да је овај навод ревизије беспредметан, пошто је Касациони суд, по ревизији тужиоца, пресуду призивног суда укинуо и вратио списе на нову расправу и одлуку. Неоснован је навод у ревизији туженика да је призивни суд погрешно оценио ствар у погледу издавања налога за стављање обезбеђења, јер се из чињеничког стања утврђеног у првостепеној и призивној пресуди види, да су туженици ставили предбележбу и забрану преко тужиоца и. да је тужилац платио таксу.