Branič

СУДСКА ПРАКСА

599

смрти. За доказ ових навода тужени се позвао ка уговор о усин. пок. .Љ. потврђен код прв. суда за округ београдски бр. 5955—Љ—87, на пресуду избраног суда између пок. Љ. и оца му Р. и на сведоке. Суд се упустио у оцену свих проведених доказа, а на првом месту. у оцену доказа за чињеницу да ли је пок. Љ. усињен од стране пок. П. као најважније по уверењу суда за пресуђење овога спора, па ценећи доказе но слободном уверењу суд је нашао: да је пок. П. на законом предвиђени начин усинио пок. Љ. и да се Љ. равна рођеном сину пок. Г1 у смислу § 136. гз. Овакво уверење суд је стекао на основу садржине постојећег преписа уговора о усиновљењу бр. 5955—Љ—87, на уговору се не види да је суд уговор потврдио, али се види да је уговор суду поднесен, зазеден и стављена одлука судије да се потврди, а потом на полеђини уговора стоји још и то да је Љ. Т. примио уговор. Затим да је пак овакав уговор постојао судско увејрење је засноЕано још и на извештају окр. суда за округ београдски Р. бр. 1817/37 из кога се види да су акта бр. 5955—Љ—87 била у фасцикули и одатле узета о чему сведочи остављена цедуља, затим на уверењу окружног суда за округ београдски Р. Бр. 933/37 из кога се види да је под бр. 5572 деловодног протокола за 1923 год. уведеио... П. П. из Конатице подноси уговор о усиновљењу Љ. Т. а под бр. 5955 је заведено саслушање Р. Р. оца пок. Љ. затим на оснозу саслушања пок. Љ. у маси пок. П. од 23. марта 1926. године, где је констатовано да је Љ. показао оверен препис уговора и на основу сравњивања простог преписа уговора о усинов. из ових списа са простим преписом изтог уговора из акта масе пок. П. који је приложио пок. Љ. како је изЈавио на саслушању од 23. Ш. 1926. г. па је суд утврдио да су садржине исте, што говори у прилог томе да је оверен препис уговора, који је Љ. показао на реченом саслушању исти и са простим преписом уговора из ових списа. Сем наведеног сведоци су још потврдили и чињеницу да је пок. Петар живео извесно време код пок. Љубисава што опет говори у прилог судског уверења да је морало бити и основа за овај заједнички живот, а по уверењу суда то је дошло због склапања уговора о усинов. И ако тужена страна иије поднела оригииални уговор о усинов. пок. Љ., ипак сви докази проведени у циљу утврђења чињенице да ли је пок. Петар усинио пок. Љубисава, сваки за себе како је горе речено и по својој унутрашњој вези говоре о томе да је пок. Петар заиста на законом предЕиђени начин усинио пок. Љубисава и да се овај у погледу свих права па и наследних равна у смислу § 136 гз. рођеном сину. Суд је сматрао истинитом чињеницу да је тужилац Ч. склопио уговор о задружном стању и наслеђу после смрти пок. П. пошто је и тужена страна ово признала — § 362. грпп. Суд је ценио садржину овог уговора па је нашао, да део. садржине који говори о томе да ће Ч. наследити једну половину П. имовине после П. смрти не важи, јер свако уговорно наслеђивање по грађ. зак. је дозвољено само између мужа и жене и то узајамно. Што се пак тиче дела уговора који говори о оснивању задруге између П. и Ч. такође не важи са тог разлога, што пок. П. није могао склопити овај уговор са Ч. без саизвољења пок. Љубисава а ово са следећих разлога: још 9. јула 1923. године, П. је потпуно усинио пок. Љ. и њкхово сродство се равна природном. Сем тога у том моменту и пок. Љ. је имао своје имовине коју је добио за свога оца Р. што је несумњиво утврђено оригиналном пресудом избраног суда о деоби Радојице Т. са синовима од 4. марта 1923. године и исказом сведока Драгомира П. Најзад испитом сведока утврђено је да је пок. П. живео извесно време код Љ. и то кад је Љ. живео одвојено од свог оца. Суд с тога налази да је између пок. Петра и Љ. постојао задружни однос и да су они у смислу § 57. и § 507. гр. зак. образовали задругу. Елементи за постојање задруге по судској оцени постоје, јер су оба заједно живећа лица која су по усвојењу сродна имали своје пмовине. Што се тиче чињенице да ли је постојала и фактичка смеша имања, суд налази да је ова смеша морала постојати због самог заједничког живљења, јер се мешање имовине, која се највише састоји из некретнина, не може на други видни начин ни манифестовати у овом случају, јер су они живели заједно од 10—30 дана како су сведоци то доказали, а не може се ни претпосиаити да су задржали одељеност имовине а ни у уговору о осигурању о томе се не говорк. Па како је између П. и Љ. фактичким путем заснована задруга и