Branič

ГРАЂАНСКИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК итд.

у смислу §§ 368. и 420. Гр. п. п. поклања веру. Али тужилац није исплатио свој дуг тужеиику у 1200 динара те према томе нема право на повраћај залоге — спорног имања све дотле док туженику не поврати од истог узетих 1200 динара — §§ 324. и 325. Гр. зак. Истина закон не предвиђа специјално уговор о реуму, али га и не забрањује — § 843. Гр. зак., па се стога расправа спорног питања има и учинити по §§ 324. и 325. Гр. зак. Према томе залога има остати све дотле док се дуг у 1200 дин. не наплати, када залога по напред наведеним зак. прописима има престати, па кад тај случај још није наступио, онда је ваљало пресудити као у диспозитиву — § 368. Гр. п. п. Приговор тужилачке странке да тужилац ниЈе могао дати у реум спорно имање туженику због немања наглавице суд налази да је неуместан и без утицаја на спорну ствар. Ово стога, што је према напред утврђеном чињеничном стању несумњиво утврђено, да је тужилац дао туженику спорно имање у реум, а реумом не врши се отуђење спорног имања према § 843. Гр. зак., па стога суд налази да није ни дужан водити рачуна о наглавици у смислу § 471. Гр. с. п. Ово утолико пре што је наређење § 843. Гр. зак.ј којим је забрањено да поверитељ може по истеку рока залогу за себе задржати, јавног карактера и суд на њега пази по званичној дужности. Најзад, суд налази да је неуместан и приговор тужене странке: да је тужбено тражење неумесно стога што је она поднетим квитама доказала, да је спорно имање тужилац продао туженику, а не дао у реум. Ово стога, што се из саме поднете квите од 1. марта 1925. год. види, да су парничари закључили некакав уговор о спорном имању, али не уговор о продаји према §§ 641. и 642. Гр. зак. Овај уговор баш по самој наведеној квити сличан је уговору о реуму, те стога и суд узима да је закључен уговор о реуму а не о купо-продаји. Уосталом да је закључен уговор о реуму а не продаји утврђено је самим признањем тужене странке на данашњој расправи, које се признање слаже са исказима испитаних сведока — §§ 368., 362. и 423. Гр. п. п." По изјављеном призиву тужилачке странке, Апелациони суд у Београду пресудом својом Пл. 220/38. од 12. фебруара 1938. год. уважавајући призив, преиначио је побијану првостепену пресуду и пресудио: „Уговор о. реуму закључен између тужиоца Р. М. с једне, и туженога М. Г. с друге стране, односно спорне парцеле постојеће у атару села , — раскида се и налаже се туженом М. Г. Да спорну парцелу врати тужиоцу Р. М. и накнади му парничне трошкове код оба суда у износу 1.100 (хиљаду сто) динара, све то у року од 15 дана по правноснажности ове пресуде под претњом принудног извршења", — са разлога: »Кад се из расправног записника од 2. децембра 1937. год. * види да Ј е заступник тужене стране изјавио да је 1ужени Г. дошао до спорног имања на основу уговора о реуму, а из уверења општине Г. бр. 1192 од 29. августа 1937. год. види се да тужилац Р. нема довољно земље за уживање колико му