Branič

«4

„Б Р А Н И Ч"

Изнети разлози Касационог суда, са којих је укинута призивна пресуда, не могу се примити као исправни, јер исти, по моме мишљењу, немају ослонца у Гр. п. п. Пре него што будем указао, по моме мишљењу, на неисправност ових разлога, укратко ћу изложити чињенично стање првостепене пресуде, да би и читаоци могли дати своју реч по овој правној ствари. Тужилац је у тужби навео, да је дао туженику у 1925. год. спорно имање у реум за 1200 динара, па како није могао отуђити ово имање услед немања довољно земље за уживање —• § 471. Гр. с. п., то је тражио да суд пресуди: Уговор о реуму закључен између парничара раскида се и туженик је дужан вратити спорно имање тужиоцу и т. д. За доказ овога тражења понудио је сведоке. Туженик преко свога заступника у одговору на тужбу навео је, да не признаје тужбено тражење, јер је спорно имање његова својина, па је тражио да се тужилац одбије од тужбеног тражења. Међутим, на првој усменој расправи туженик је поднео две квите за доказ, да је спорно имање купио од тужиоца у 1925. год. наводећи, да је исто тада било способно за отуђење, те је суд донео доказни закључак да се изведу предложени докази од обеју парничких странака, који су докази и изведени читањем поднетих квита од тужене стране и саслушањем сведока тужилачке стране. На другој усменој расправи, када су саслушани сведоци тужилачке стране, тужилачка страна предложила је да се саслуша и сведок Н., који је писао поднете квите—исправе од тужене стране, а који би имао да докаже да спорно имање није продато, без обзира на садржину квита—исправа тужене стране, већ да је дато у реум туженику. Извођењу овога предложенога доказа противио се заступник тужеников и навео: „Противим се позивању и саслушању сведока Н. предложеног од тужилачке стране, јер тужени је дошао до спорног имања на тај начин што је уговором о реуму условљено да реум пређе у својину ако га до 1928. год. тужилац не искупи. Према томе овај би сведок имао да сведочи о ирелевантним чињеницама". После овакве изјаве тужене стране — предложени доказ од тужилачке стране није ни извођен, те је према овако изнетом чињеничном стању и донета пресуда првога и другога суда са разлога изнетих уз исте. У § 597. Гр. п. п. лимитативно су наведени разлози са којих се може тражити ревизија, а са других разлога, сем наведених у овом §, ревизија је недопуштена. Према томе ревизија се не може тражити због нетачне оцене доказа, пошто овај разлог није предвиђен у § 597. Гр. п. п. Касациони суд је укинуо призивну пресуду са разлога из тач. 3. и 4. § 597. Гр. п. п. Међутим о постојању ревизијског разлога из тач. 3. § 597. Гр. п. п., по моме мишљењу, не може бити речи, јер се призивна пресуда очигледно не заснива на чињеничној претпоставци, која стоји у противречности са парничним списима првога или другога суда.