Branič

СУДСКА ПРАКСА

173

ника Бранимира, осим права из тач. 6. поменутог уговора довољно Је само да пок. Марко испољи јасно и одређено своју вољу и да нареди да туженик иде са његовог имања. Није потребно да туженик и Ф ак " тички оде са имања, Како је пок. Марко у тестаме?ггу одредио сеои за наследнике тужиоце Раду и Душана, то је _наредио_ да Бранимир изађе са имања уз накнаду 3800.— дин., колико је у^ заједницу унео. Самом овом изјавом воље у тестаменту пок. Марко је једнострано раскинуо уговор и сва права у погледу наслеђа туженог Бранимира престала су у моменту изјаве последње воље од стране пок. Марка а ова пресуда има само декларативан карактер. Суд тако исто налази, да је без утицаја околност, да ли је пок. Марко изјавио у каквом акту међу живима или у коме правном послу на случај смрти, јер овакво ограничење ни.је уговорено у поднетом уговору. Према томе тужени Бранимир, као уговорни наследник не може конкурисати са тестаментним наследницима пок. Марка, Радом и Душаном. Са ових разлога, окружни суд Јв прбсудом од 28. XII. 193.. г. Г1о. 25/37. пресудио у смислу тужбеног захтева. Београдски Апелациони суд није уважио призив туженог Бранимира, већ |е потврдио пресуду окружног суда својом пресудом од 11. VI. 1938. г. Пл. 727. ' И по нахођењу призивног суда изјава воље у тестаменту пок. Марка, којим именује за наследника своје имовине друго лице а уједно и наређење да се уговорачу Бранимиру по уговору исплати 3800.дин. јасно указује, да је пок. Марко тиме раскинуо уговор и да за њега он више нема никакве важности, као и то, да је тај тестаменат једино и направио ради тога, да уговор по праву, које му даје тач. 6. истог, раскине. Ово раскинуће пок. Марко могао је према уговору увек учинити и важност овог уговора једино је зависио од њега, да ли хоће уговор да одржи или не. Према томе и призивни навод да тестаменат пок. Марка не садржи ништа друго, до расподелу имовине, неоснован је, лер самом овом изјавом воље пок. Марко је хтео да раскине уговор, дајући уговорачу Бранимиру оно, што му по уговору припада а уговорач Бранимир пристао је на ово једнострано раскинуће. Касациони суд је потврдио пресуду призивног суда. Ревизиски наводи да је се спорни уговор о наслеђу између пок. Марка и туженог Бранимира могао раскинути само судским путем, Касациони суд је нашао, да је неоснован, пошто клаузула у тач. 6. уговора није забрањена — § 13. грађ. зак. Пресула II грађ. већа Касационог суда од 18. фебруара 1939. год. Рев. бр. 2027/38. Тих. М. ИвсновпК, секретар Касац. суда у Београлу. Адвокат може уговорити хонорар, да учини потребне кораке код суда за заштиту Државе, ради уступања прелмета редовном суду. (Касациони суд у Новом Саду од 4. августа 1038. год. Б. Г. бр. 941/34). У парници У. Р. из Б. т. противу супр. Р. Ј. рођ. Б. М. Срески суд У Б. Т. под бр. П. 559/1933. од 22. јануара 1934. г. донео је следећу пресуду: „тужбу одбио" и т. д. а са ових разлога: Тужитељ је тужбом тражио да му тужени плати 6000 дин. на име хонорара и 1355 дин. посебног трошка свега 7.355 дин. Зато што га је 21. новембра 1929. г. овластила, да брани њеног мужа Г. Ј. због дела из чл. 3 и 4. зак. о заштити државе. Пошто није хтела да му плати моли да се пресудом обвеже. Тужена је молила да се тужба одбије, јер када .је њен муж стављен У притвор дошли су код ње Др. М. и Др. С. и то Др. М. као ортак тужиочев,^ па су је застрашили, да ће њен муж бити осуђен на вишегодишњу Робију, да ђе бити спроведен у Б. где ће га црви појести у затвооу и у С. се смрзава у затвору јер нема шта да једе, ако пак потпише хонорарно писмо они ће настати да добије огрев и храну те да буде ослобођен од оптужбе. Хонорар неће њима остати већ ће бити потрошен за лежање у затвору. Скренули су јој пажњу да она потпише хонорарно писмено, јер им је њен муж дао пуномоћије. Кад је њен муж пуштен исплатио је тужитељу за рад 500 дин.