Branič

СУДСКА ПРАКСА

185

Искључива посебна местна надлежност из § 74. грпп. (оставинске ствари). Тужиља у својој тужби — П.-2553/38. поднетој Среском суду за град Београд тужи појављене наследнике пок. Б. Т. који живе у Новом Саду. Ову тужбу подиже према закључку Среског суда за град Београд, као оставинског суда (О бр. 944/36.) за дуг пок. Б. Т. у суми од 4400 дин. Пре одређивања расправе Срески суд за град Београд закључком својим П. 2553/38. од 26. марта 1938. г. одбацио је тужбу као месно ненадлежном суду поднету. Разлози су ови: „По § 61. грпп. тужбе за које није основана посебна надлежност код којега другога суда треба поднети стварно надлежном суду који је за туженика опште месно надлежан, а по § 62. грпп. општа месна надлежност лица одређује се по месту у чијем се месту настанио у намери да тамо стално пребива. У конкретном случају, тужиља А. поднела је тужбу противу тужених овоме суду и ако је у тужби означено да је њихово пребивалиште у Новом Саду. Зато, на основу § 41. од. I. грпп. ваљало је одлучити као у диспозитиву". Окружни суд за град Београд закључком својим Пл. 836/38. од 31. августа 1938. г. укинуо је нападнути закључак дајући следеће образложење: ,.По § 74 грпп. за тужбе којим се остварују захтеви веровника противу по'којника или његових наследника до уручења заоставштине надлежан је местно онај суд који се налази у седишту суда код којег се расправља заоставштина. Како се пак тужиља у својој тужби противу туженика као појављеног наследника пок. Б. Т. бив. из Београда позвала на закључак тога суда О. Бр. 944/36. од 17. децембра 1937. г. донетог по оставинској ствари која се води код истог суда, то је првостепени суд погрешио када је тужбу одбацио, као поднету месно ненадлежном суду. Са изложеног, а на основу §§ 620. и 621. грпп. рекурсни суд је и донео одлуку као у диспозитиву, уважавајући рекурсне наводе". Драг. Д. Герасимовић, судија Ср. суда за град Београд. Има ли места ублажавању казне по § 71. тач. 5. к. з. за дело из § 302. од. I. реч. 2. к. з. Један случај за заштиту закона. Срески суд у Охриду пресудом Кпс. 254/38.-4, од 20. октобра 1938. године, огласио је кривим Г. Ђ., из села В., за дело из § 302. од. I. реч. 2. Кривичног законика, па га је за исто, применом §§ 70. и 71. тач. 3. К. з., казнио са 7 дана затвора и 120 динара новчане казне у корист фонда из § 42. К. з. Међутим, Окружни суд у Охриду, као призивни суд, пресудом Кпр. 103/38., од 9. новембра 1938. године, решавајући по призиву окривљеног, донео је следећу пресуду: „Да се призив окр. Г. Ђ., из с. В., због одлуке суда о кривици, приватно-правном потраживању и трошковима кривичног поступка одбаци као очигледно неоснован на основу од. II. § 398. К. п., а у погледу казне уважи и опт. Г. Ђ., из с. В., осуђује се на основу од. I. § 399. К. п. за дело из реч. 2. од. I. § 302. К. з., изложено у диспозитиву пресуде Среског суда Кпс. 254 од 20 октобра 1938. год., са 540 — петсто четрдесет дин. новчане казне у корист Фонда из § 42. К. з. с тим да исту плати у року од 20 дана, у противном, да буде 9 — девет дана у затвору — § 43. К. з. и § 7. Уредбе о замени новчане казне у казну лишења слободе и извршења ове казне по § 65. К. з. одлаже се за две године. „У осталом делу пресуда Среског суда остаје непромењена као правилна и на закону основана". Окружни суд у Охриду, у погледу преиначења пресуде Среског суда, дао је следеће образложење: „Међутим, у погледу казне призив окр. је уважен, јер, по оцени призивног суда, у конкретном случају, циљ се казне може постићи ако се затвор замени новчаном казном — сходно т. 5. § 71. К. з., па с обзиром на признате олакшавне околности нападнута пресуда је преиначена и на