Branič

362

.БРАНИЧ"

врсту казне нису испуњени услови из § 74. кз. Суд је оба оптуженика сходно § 339 кп. одмах пустио на слободу и ако је изрекао новчане казне, јер и кад би се изречена новчана казна замеиила у смислу уредбе донесене на основу § 4-4 кз. а да не говоримо о примени § 42. кз. у односу на критеријум замењивања казне, оптужници су у истражном затвору издржали више шестороструко него што им је изречена казна. Суд није прихватио квалификацију оптужницом учињену, јер није било одузимање ствари оштећенику од стране Д. Р. нити је овај пуцао у том циљу да лиши живота оштећеника, већ да га заплаши и то што га је приморао силом да не настави по својој вољи пут да је Д. Р. ночинио кривично дело из § 242. кз. Да поновимо: сматрамо да је законодавац са доношењем прописа § 77 кз. имао у виду урачунавање времене казне у издржани истражни затвор, што је свакако велика важност и корист за оптуженика, кад се већ осуђује на времену казну односно на вечиту робију. Истина законодавцу није било ни на крају памети да ће се десити и такви случајеви у пракси код суда, да ће морати доћи до замењивања истражног затвора новчаном казном, али је свакако ово питање оставио отвореним јер се замењивање — урачунавање истражног затвора — у изречену новчану казну поменутим прописом не искључује. Остаје питање: на који ће се начин ово замењивање — управо урачунавање истражног затвора у изречену новчану казну извршити. По нашем мишљењу боље је и овде применити пропис § 339 кп. као и на оне случајеве кад се оптуженик пушта из истражног затвора, кад је ослобођен од оптужбе, односно кад је одбијена оптужба, (либераторне пресуде) или пак ако је проглашен кривим и ослобођава се казне ( § 281 тач. 3. кп.) или пак ако је издржао више у истражном затвору него што му је изречена казна лишења слободе. Ово због тога што се тим избегава компликација § 77 кз.. са прописима §§ 42—45 кз. јер се ови прописи не могу ускладити.

СУДСКА НРАКСА Адвокату не припада награда за рад, за који зна или је могао држати, да ће бити безуспешан, изузев ако је тај рад извршио на нарочити захтев странке. (Кас. суд у Новом Саду 28. маја 1938. год. бр. Р. 636/34.). У парници 3. Д. Б. из Ч. противу Б. Р. и др. из Б. Т. Оделење Б. Београдског Касационог суда у Новом Саду донело је поводом ревизије ову пресуду: „ревизије тужених не уважава и побијану пресуду призивног суда потврђује" и т. д. а са ових разлога: Ревизијски су разлози тужених неосновани. Наиме призивни суд је само установио то да је тужитељ био дужан Да у конкретном предмету против Б. Ј. учини нужне кораке у интересу овога да је био дужан отпутовати у С, те да је ово и учинио. Но није установио то да је услед тужитељевог рада пуштен на слободу што није ни стављено као услов за исплату награде — те стога се пресуда призивног суда и не оснива у битној тачци на претпоставци која стоји у противречности са парничним списима првостепенога суда.