Branič

КАД ЋЕ СУЦ ДОНЕТИ ПРЕСУДУ ЗБОГ ИЗОСТАНКА ТУЖЕНИКА итд. 421

је овлашћен да и он одмери тужбени износ по слободном уверењу, али само на основу околности из парничних списа и првостепене пресуде према којима је одмерио тужбени износ првостепени суд. Мећутим Апелациони суд није тако поступио, већ је, напротив, при одмеравању тужбеног износа ценио нове приговоре и доказе из призива што је сасвим противно §§ 576 и 592 Гр. п.п. По овим законским прописима изношење нових чињеница и доказа искључено је пред призивним судом. Да је парнични суд ценио доказ из призива — уверење о имовном стању туженика, које је ценио неовлашћено Апелациони суд, свакако би то утицало на висину тужбеног износа. Овај противдоказ није цењен кривицом самог туженика, те га стога нису могли ценити без изузетка ни виши судови — §§ 576, 592 и 598 Гр. п. п. Ово тим пре што није у питању повреда никаквог јавног интереса, па да би суд по званичној дужности изналазио материјалну истину. По овоме што смо до сада изнели изгледа да је Апелациони суд поступио противно §§ 576 и 592 Гр. п. п., али узгред буди речено, ово је споредно, јер нас интересује само одлука Касационог суда :<ао што смо то већ напред навели. По ревизији туженика Касациони суд уважио је ревизију туженикову, укинуо пресуду призивног суда од 13 маја 1938 год. Пл. 456/38 и ствар вратио призивном суду на поновну расправу и одлуку. Пре свега питамо се: да ли је оваква одлука по закону могућа с обзиром на поступак који јој је претходио? — По нашем мишљењу није. По § 598 Гр. п. п. ревизијски суд испитује пресуду призивног суда само у границама предлога и разлога изнесених у ревизијском поступку, сем ако постоји неки разлог ништавости, на који се пази по званичној дужности без обзира да ли је изнет или није у ревизијском писмену; а по § 600 Гр. п. п. тач. 2 ревидент мора у ревизијском писмену одређено и кратко означити разлоге, тако да се јасно и одређено види на који се ревизијски разлог мисли из § 597 Гр. п. п. пошто се ревизија може тражити само из којега разлога наведеног у овом законском пропису. У конкретном случају ревидент је у својој ревизији поднетој против пресуде призивног суда, навео два ревизијска разлога, које је одређено и јасно појединачно навео сасвим у складу са §§ 600 тач. 2 и 597 Гр. п. п. У првим околностима наведеним у ревизији ревидент је означио ревизијски разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п., а из других околности означио је ревизијски разлог из тач. 2 § 997 Гр. п. п. По § 600 тач 2 Гр. п. п. ревидент је суверен у избору и означењу ревизијских разлога, те ревизијски суд према томе није овлашћен ни по једном законском пропису да изналази из наведених околности у ревизији неки други ревизијски разлог на који не упућује сам ревидент. Стати на противно гледиште значило би, да ревидент може само у ревизији назначити да је пресуда неправилна, па нека виши суд сам тражи неправилности, што свакако није био циљ закоиодавцу према §§ 597, 598 и 600 Гр. п. п. Међутим, на супрот изнетом, Касациони је суд горњим својим закључком поступио противно §§ 598 и 600 Гр. п. п., јер у разлозима свога закључка, позивајући се на § 598 Гр. п. п., вели: „Да