Branič

ПРИКАЗИ

675,

дао места само неекстремистичким социолошким теоријама. За идеалистичка схватања није показано веће интересовање, али ни погледи историског материјализма на социологију са дијалектичко-материјалистичким методом нису заступљени. . и Биолог проф. Б. Милојевић у студији „Биологија и социологиЈа утврђује материје у којима се ове две науке помажу или би могле бити у међусобној помоћи. У колико је човек уз своје социјално биће једновремено и органско социологија је упућена на биологију. Али и биологија је упућена на социологију да породицу не објасни искључиво као биотичку творевину, већ да од ове сазна и разлучи утицаје које на породицу врши социјална структура. Проф. С. Станковић у расправи „Људско друштво и жива природа" одређује удео социологије и биологије у проучавању односа људског друштва и живе природе. Из историје социологије познато је да је ова наука била прави вазал и дужник биологије. Спенсерова биолошко-еволуционистичка социологија и органистички правац у опште позајмљивали су обилно и принципе биолошког развоја и многобројне аналогије за објашњење тобожњег органског развоја друштва. Методолошка несамосталност указује да је млада наука имала и доба малолетства. У истоме смислу, иако временски дуже, може се истаћи господарећа улога индивидуалне психологије при објашњењу чисто социолошких појава. Социологија је у раздобљу од свога постанка стекла пуну самосталност. Преброђене су све опасности органистичког правца а у главном и претераности психологизма или Диркемовог експанзивног социологизма. Социологија као наука данас проглашава „једнакост и братство" са осталим наукама са којима сарађује. У студији „Филозофија и социологија" проф. Ђ. Тасић подвлачи јасне границе. Нису наишле на одобравање велнке амбиције социологије у једном периоду времена њеног развоја да даје објашњење законима нашег мишљења и сазнања или решава гштање религије и морала. По томе социјални живот не би био објашњење свих проблема у њиховој потпуности. Указано је, између осталог, да у етици личност не ишчезава у социјалном нити да има етике без личиости. Реакција на т. зв. социологизам, који свим наведеним проблемима налази одговор у социјалном животу, довела је код извесних социолога и филозофа до падања у идеализам и до стварања априорних и метафизичких појмова. Идући у другу крајност, ове теорије пренебрегле су значај друштвеног живота и историског развоја, губећи из вида да се науци социјални живот намеће као специјална појава. Активистички став проф. Ђ. Тасића дошао је до израза у прилогу „Социологија и акција". Претпостављајући за акцију слободу, човеку се признаје утицај на појаве у знатној мери. Човек као активно биће прилагођава се новим условима живота и тежи да „спроведе једну логичност у својем животу". Објективно научно сазнање носи једну истину корисну и практичну. „Наука је позвана да прокрчи пут како од хипокризије тако и од отпора конзерватизма и ауторитативног духа, који не трпи никакве промене ни критику". Проф. Д. С. Поповић расправља у једном прилогу однос историје и социологије. Социологија ће у историји, нарочито културној, наћи ризницу сваковрсних факата; а историја ће пак у социологији добити своје објашњење. Према чланку др. Ј. Ђорђевића „Социологија и историја" историја би била посебна друштвена наука која ирати и описује ток друштвеног живота у једном раздобљу и месту док социологија поставља питање општег значаја изналазећи опште линије живота у друштву и законитост друштвеног развоја и његове тенденције. Без социологије историја не може бити конкретна историја људских група и догађаја, и обрнуто, без историје социолгија не може бити „позитивна и жива општа наука о друштву". У другој студији др. Ј. Ђорђевића, „Социологија и право" критикују се метафизички и сколастички методи, који су право удаљили од његове социјалне средине општег друштвеног процеса. После економских преооражаја XIX века „шири се уверење да је право један факат, један социјални фенсмен". Право може да се разуме само кроз социологију, јер је право засновано на друштву, а не друштво на праву. Додирујући гледиште репрезентативних писаца изложена је савремена правна мисао. Утврђује се да право није само социјални и историјски појам, већ и норма-