Branič

ИЗ СТАЛЕШКЕ ЈУДИКАТУРЕ

Најзад не стоји ни навод да је тражбина са роком, који још није ' .дршаб, пошто имање није продато, јер исплата ове суме није условљена продајом имања, већ је то била жеља тестаторова да се странке договоре о начину исплате дугова, пошто се лепо слагале али кад се нису сложиЛе, онда тужиља има право да тражи исплату ове суме. По благовременој ревизији Касац. суд у Б. под бр. Рев. 1617/39 *изрекао је ову пресуду: „Ревизију тужене не уважава и побијану пресуду потврђује" итд. а са доленаведених разлога. Према утврђеном чињеничном стању, спорна сума преставља тужиљин мираз. Та чињеница што се мираз у овом случају састојао из новца ни у колико не мења својство и муж тужиљин је нрема својој жени, тужиљи, био обавезан по основу примљеног мираза. Што се пак тиче износа тог мираза и ту призивии суд пра■вшшо узима — да се тужиљи има исплатити сума означена у тестаменту ■ јер је тестатор у изјави своје последње воље навео да у том моменту -■Примљени мираз за њега преставља вредност од 296.400.— дин., а Закон. о ликв. моратор. стања створеног ратом не забрањује да дужник своме повериоцу — исплати више од онога иа шта је по овом закону обавезан, што значи да овде може доћи и долази до примене § 13 Г. з. Па како се даље, из утврђеног чињеничног стања види, Да је тужена — приликом еаопштења гестамента изјавила да је истим задовољна, то је она пристала и тужилачкој страни да плати у место 24.000.— златних динара, онолико колико је то њен отац одредио. Према томе, с обзиром на све напред изложено, правилно је гледиште призивног суда да овде нема места примени чл. 28 Зак. о ликв. мораторног стања. Бранко Јевремовић, судија Апелационог суда у Београду

ИЗ СТАЛЕШКЕ ЈУДИКАТУРЕ (1) Адвокат, који не одговара на позиве Адв. дисц. већа, крши дужности свога звања (Пресуда Адв. дисц. већа Стола седморице оделење Б од 24 новембра 1938, Дц. 14/38). Адвокатско дисциплинско веће Стола седморице, оделење Б, као Касациони суд у Загребу, решавало је призив, који је заступник Адвокатске коморе у Љубљани уложио против пресуде Дисц. већа исте Коморе од 17 марта 1938, Д. 34/37: Призив заступника Адвокатске коморе уважава се, побијана пресуда се поништава и пресуђује: Оптужени Н. Н. крив је што на позиве претседника Дисц. већа од 3 августа, 1 септембра, 7 и 9 октобра није дао никаквога одговора, чиме је нарушио част и углед својега сталежа и повредио дужности звања по § 50 За., па се осуђује по § 55 од. 1 За. итд. Разлози: Адвокатски сталеж, који је независан, врши занимање јавнога поретка (§ I, 49 За.). Адвокатско Дисц. веће је суд тог независног сталежа. Закон даје томе адвокатском сталежу широку аутономију. Посебан одбор Адвокатске коморе има у смислу § 49 За. право и дужност да врши надзор над појединим члановима тога сталежа, да их упућује и опомиње. Закон о адвокатима налаже члановима да имају строго чувати, било у своме звању било иначе, част и углед свога сталежа и да се имају клонити свега што би се могло сматрати кршењем дужности звања. Из смисла ових законских прописа мора се нужно закључити да се сваки адвокат мора безусловно покорити позивима органа Адвокатске коморе издатим у оквиру закона. Није, наиме, могуће ни замислити практичан успех ове функције Одбора Адвокатске коморе, која се састоји у надзору, упућивању и опомињању, кад би поједини припадник тога сталежа имао право да игнорише њему упућене позиве. У једнакој, ако не и у већој мериј то вреди за све позиве које издаје Адвокатско Дисц. веће. Због тога се не може овде применити аналогно § 153 Кп. Оптужени адвокат Н. Н. нарушио је, дакле, углед и част свога сталежа као и дужност свога звања, јер се је сасвим пасивно понео према позивима претседника Дисц. већа. Зато га је « ваљало у тој тачки огласити кривим.