Branič

ИДЕЈА ДРУИГВЕНЕ СОЛИДАГНОСТИ итт.

95

првенствено зато што је човек дуго посматран са предубеђењем као издвојено биће из социјалног склопа. Живот је пружао сасвим супротне резултате од оних које су очекивали индивидуалисти. Тако је и идеалистичка философија остала немоћна, да не кажемо потпуно неспособна, када је требало одговорити на горуће животне нрсблеме које је собом донело радничко питање. Саобразно томе биле су непотпуне и њене правне конструкције при формулисању и регулисању радног права. Јер V социјалноекономској борби остају илузорна веровања о човеку као самом себи довољном бићу, чији ће живот тећи поступно неком правилношћу вишег реда. Француској мисли о друштвеном уређењу можемо захвалити на учињеној прекретници када је прокламовала вредност човекове личности у друштву и држави, али исто тако треба јој одати признање што је кроз научни позитивизам покушала (и у многоме успела) да постази нове основе друштзеним наукама, где се води рачуна о човеку као изразито социјалном бићу. Ту ћемо наћи складно и потребама живота диктовано измирење и комбиновање идеализма и реализма односно рациопализма), што је одувек оличавало и прожимало француску научну мисао, духовиту и оригиналну. У смислу тога комбиновања настале су знатније реформе на научном и практичном пољу. Поред организације појединаца (синдикати, разни сталешки савези и удружења), и сама држава је почела све више да интервенише ради социјалне заштите слабијих друштвених редова. Тиме се несумњиво ишло изглађивању друштвених супротности. Требало је извесним компромисом наћи средину, тако да буду ублажене негативности између идеологије индивидуалистичког и колективистичког уређења друштва. И сасвим је разумљиво што се напуштају магловите и варл>иве социјалне идеје, удаљене од животне стварности, а већа пажња поклања правичнијем уређењу друштвених односа, Отуда, на француском научном тлу ничу или се облагорођавају нови погледи и идејни покрети од првокласног значаја за социологију и право. Иде.ја друштвене солидарности свакако улази у први ред, којој ће француски научници дати парочити смисао и вредност у општем систему социјалних идеја. Иако је идеја друштвене солидарности широк и доста неодређен појам, кроз излагања прсф. Диги-а и Леона Буржоа њих двојицу само да поменемо — она нас осваја својом примамљивошћу и чак својим идеализмом. Солидарност, то је пре свега један факат друштвеног живота, са тенденцијом да пређе у дужност. Човек је упућен на друге људе, јер је сваки од нас „дужник друштва". Људе приближава и везује извесна спонтана солидарност, коју ће Диги обележити као „осећај друштвености". Али, можда више од урођене људске симпатије и неке, да се тако изразимо, невидљиве и вероватно недокучиве везе, између чланоза друштва се ствара ближи однос диктован извесном спољном принудом, а због узајамних интереса и потреба. Мимо природне солидарности, баш је значајан тај свесни и организовани рад путем удруживања како би, на крају, били помирени супротни интереси друштвених група, а тиме фактички загарантоване слобо-