Branič

200

„Б Р А Н И Ч"

Касациони суд ревнзију одбацује, а са доле иаведених разлога: Државни тужилац је уложио ревизију, због повреде матаријалног закона из § 337 бр. 1. а с. кр. п.: да је суд погрешно нашао, да у радњи оптуженога нема никаквог кривичног дела. У даном случају несумњивостоји дело из § 248 кр. з. пошто за то има свих елемената. Угрожавање сигурности састоји се у томе факту, што је оптужени уперио на оштећену пун и откочен револвер; па кад се узме, да: је то било за ареме об.јашњења и свађе, онда се мора узети, да је сигурност оштећене несумњиво била угрожена. Оптуженик је хтео, да се она. осети угроженом пред. пуним револвером, па је зато и одговоран. Касациони суд је нашао: да наведена повреда материјалног закона у даном случају не постоји. Према правном схватању овога суда, з.а: постојање кривичног дела означ. у § 248 кр. з. потребно је, да се неко прн каквој тучи или свађи маши ножа или каквог другог опасног' оруђа и тиме угрози опасност другог лица. ГТре свега, израз „машити се' мора= се схватити у најужем смислу. Наиме, овај израз није ист.о што и изрази „наперити" или „управити", већ се има ограничити само на један покрет руке у правцу ножа или другог опасног оруђа. Према томе, када је од. стране Окружног суда кравилно установљено, да је оптуженик у критичном моменту био уперио свој револвер на оштећену, онда би у овомслучају могло бити речи само о покушају у.биства,. а никако о делу из § 248 кр. з. Осим тога у даном случају није испуњен ни онај други услов из § 248 кр. з. за постојање овога дела: наиме, из установљеног чињенич,ког стања не произлази, да се наведе.ни покрет руке десио приликом туче, или свађе. Што се пак тиче крив. дела покушаја дишења живота у конкретном. случају ни ово дело не постоји, с обзиром на установљену чињеницу од, стране Окружног суда, да код оптуженика у критичном тренутку није постојала намера да оштећену лиши живота, а ово је један од битних услова за постојање наводног кривичног дела.

За расправу спорова о ништавности брака закључеиог између неиравославних и православиих, код осталих цркава, надлежан је грађански суд(Решење Касационог суда у Београду од 22 маја 1937 год. Рек 147). Тужилачка страна у својој тужби навела је: да је са туженим С. С.. ступила.у брак на дан 30 јула 1922 и да је исти склопљен у римокатоличко*ј цркви. После овога тужени је доцније прешао у старо-католичку веру и пред старокатоличким духовним судом повео бракоразводну парницу противу ње и пресудом истога суда добио је развод брака. По овомеје тужени С. склопио брак са туженом М. пред старокатоличком црквом. П^ како је њен брак склопљен са туженим С. у римокатоличкој цркви остао у важности и неразводив до смрти једног од брачних другова, то је_ тражила да суд брак склопљен између тужених пред старокатоличком "црвквом прогласи ништавним. Тужена страна у свом одговору на тужбу навела је: да тужиља нема, право да тражи оглашење њиховог брака за ништаван, пошто она није више законита жена туженог С. јер је брак између њих, на основу формалног пристанха разведен у старокатоличкој цркви. Даље су истакли да за расправу овог спора није надлежан грађански суд. Окружни суд за град Београд решењем од 5 децембра 1936 год.. По-22/35, огласио се надлежним за пресуђење овог спора, са разлога: „Да је према прописима канона 1013 и канона 1118 Кодекса обавезан и за припадиике римокатоличке вероисповести а према којим је брак. под бЈшгословом римокатоличке цркве склопљен и да га никаква власт ие може раставити, те да отуда следи и чињеница да је за расправу правоваљаности, односно важности брака склопљеног у старокатоличкој цркви вадлежан овај суд који се при одлучивању овога питања има у смислу горе поменуте уредбе бр. 2444 држати прописа оне цркве пред којим је: први брак између тужиље и туженог склопљен. Исто тако ово питање појављује се и с обзиром на ту околност да је Духов. суд старокатоличке цркве први брак туженог са тужиљом разрешио. Но код овога случаја потребно је утврдити да ли је тај суд био надлежан, односно властан да разреши брак који је склопљеи изван ње-