Branič

ТУМАЧЕЊА § 419 СРПСКОГ ГРАЂ. ЗАК, итд.

Зак. за то, што репрезентовано лице није умрло пре лица, чија се заоставштина наслеђује, јер С. отац тужиљин, као искључен из наслеђа по § 419. Грађ. Зак. има се у погледу наслеђа сматрати као умрло лице, те према томе овде има места примени начела рапрезентације". г). Београдски Апелациони суд (бр. 1182/27), дао је следеће противразлоге: „. . . . Полазећи од основне идеје у праву представљ,ања, која је по схватан.у Б. А. С. та, да представљање у наследном праву не значи само обим права т. ј. део који се представљањем прибавља него значи и само право т. ј. наследничко својство, и према томе, ако такво законом статуирано својство нема онај који се представља — репрезентат, онда га не може имати ни онај кодч представља — репрезентант, те стоји на гледишту да репрезентант не наслеђује по сопственом праву него по праву свога претка. . Доследно овоме, у даном случају налази, да је пок,- С. убивши вољно с предумишљајем свога оца пок. Д. по сили наређења § 419. Грађ. Зак. искључен из наслеђа имовине пок. Д. и да је тиме дисквалификовао и наследничку способност своје кћери Ђ., јер би она имовину свога деде наследила не по сопственом праву већ по праву свога оца, и кад то право нема њен отац не може га имати ни она. У оваквом гледишту Б. А. С. утврђују ови законодавчеви мотиви: Доносећи одредбу § 419. Грађ. Зак. законодавца нису руководили само етички обзири да вољни убица своје материјално благостање не повећава на рачун убијенога, нити обзири казнено правне природе, да убица искуси последице, што неће наследити имовину, коју би иначе носледио, да није вољни убица, него је, као у већини случајева нарочито у области наследног права, био тумач воље и расположења убијеног, и не може се узети, да закон^давац искључујући вољног убицу из наслеђа убијеног, није мислио и на потомке овога према којима расположење убијеног не може бити друкчије него и према њих-овом претку, а оно је, да не жели да га наследи ни убица ни његово потомство. Овде се не може ни поставити цитање о праву представл>ања тужиље Ђ., јер пок. С. није умро пре Д., него је Д. умро пре С. а праБо представљања јавља се тек пошто је рапрезентовано лице умрло пре лица чија се имовина наслеђује". Ове противразлоге Општа седница Касац. Суда, као што смо напред 'навели, усво.јила је, а примедбе свога одељења одбацила. (Види: С. Ковачевић: Судска пракса 1927. г. стр. 265—266). 3). На истом гледишту стоји Касациони суд у својој одлуци Рев. бр. 362 37. налазећи: „Потомци вољног убице не наслеђују имовину убијеног, јер наслеђују по праву представљања". (В. И. Петковић: Грађански Законик Краљевине Србије 1939. г. одлука цитирана уз § 419).