Branič

ЈЕДАН ЈУБИЛЕЈ

325

себним закоиом о адвокатима у 1888 години. Истина, у Србији првобитни облици заступања јављају се нешто доцније иза организовања државе и уређења судства, док у Бугарској заступање пред судовима почиње с ослобођењем Бугарске и увођењем судства. С тога бугарска адвокатура, и ако организована тек десет година после ослобођења, почиње са стварањем нове •бугарске државе и чини саставни део историје бугарског правосуђа. Уговором о миру закљученим између Русије и Турске 19 фебруара 1878 у Сан Стефану, створена је бугарска држава чије уређење почиње под управом царског руског комесара Кнеза Дондуков-Корсакова. Већ у августу исте године руска управа докоси „Привремена правила о уређењу судске власти", по којима се допушта заступање пред судовима преко повереник а. Услед недостатка школованих људи, посебице правника, за судије су постављани људи разних занимања, без обзира на њихово образовање, баш као у Србији у почетку организовања њеног судства. Зато и за поверенике, заступнике пред судовима, није се тражила никаква писменост, већ је повереник могао по-стати сваки пунолетан мушкарац, суду познат као непорочан, изузимајући судско чиновништво. Шта више, повереник је могао бити и лице које није бугарски поданик. Ове прве одредбе о заступству већ у 1880 години мењају се у два маха: Законом о поступању среских судија и изменом одредаба о поверенииима у руским Правилима о судској власти. Обе измене тражиле су од повереника знање службеног језика, да је бугарски поданик и непорочан. Осим тога, по изменама у руским Правилима, страни поданици могли су бити повереници само у споровима страних поданика. Значајно је, да се у овииј изменама Правила први пут у једном бугарском законском тексту помиње реч а д в о к а т („Свако правно способно лице може да престане суду лично или преко свога повереника или адвоката"), за кога Закон тражи да докаже уверењем општине, да је способан да заступа друге у споровима пред судом. Институт повереништва још од свога почетка изазвао је велико незадовољство. Повереници, људи без школе, лишени потребног надзора у раду, у место службе правосуђу и заштите лнтереса њихових властодаваца, првенствено су гледали личне користи из повереног им заступања. Овакав рад повереника или адвоката — неправника убио је њихов углед и нанео штету институту јавног правозаступништва са свима неоправданим последицама по доцније организовани адвокатски ред. Али недостатак правиика није се могао брзо надокнадити и дуго се осећао не само у адвокатури већ и судству, као и у свима гракама државне службе. Недостатак уопште школованих Бугара био је велики. Чешки историчар и бивши бугарски министар просвете Константин Јиричек наводи, да је првих година по ослобођењу у Министарству правде био само једлн правник,