Branič

ЈЕДАН ЈУБИЛЕЈ

337

а судио је Окружни суд. Дисциплинске казне биле су: опомена, удаљење из адвокатуре од једног до шест месеци и искључење на свагда. Занимљива је одредба по којој је адвокат био дужан, да за отсуствовање из места пребивања у време када суд ради, осим за време судског одмора, добије дозволу од претседника свих судова који се налазе у истом граду. Одредбе о адвокатима предвиђале су даље: уговарање награде, доношење тарифе, бесплатно заступање сиромашних у грађанским парницама и одбрану криваца без бранилаца у злочинима и тешким преступним делима. Али непуна два месеца по обнародовању овога Закона, дошла је његова суспензија на неодређено време. Влада је увидела, да је закон у нескладу са временом и приликама. Одредбе о адвокатима - практичарима биле су неизводљиве, јер више од 95% од свих адвоката у Бугарској били су баш адвокати - неправници. Њихово постављање од стране Министра правде, питегиз с1аибиз и забрана вршења праксе изваи места становања, били су узропи суспензије првих законских одредаба о адвокатима. Адвокатура је остала и даље неорганизована, све додсношења Закона о адвокатима од 1888 године. Покушај из 1883 значајан је као намера о уређењу адвокатског реда и као оенова из које су извесне одредбе, из главе X, унете у закон о адвокатима из 1888 и из овога у закон од 1925, који је сада на снази. Док су у Бугарској напори ондашњег министра правде Димитрија Грекова, једног од највиднијих правника и адвоката свога доба, оне.могућени превременим реформама, истовремено у јужној Бугарској — Источној Румелији, ондашњој аутономној области под суверенитетом султана, адвокатски ред уређен је посебним законом. Обласна скупштина Источне Румелије у 1882 години изгласала је Закон о адвокатима, који је ступио у живот 1 јула 1883. По овом Закону, адвокати су могли постати лица са дипломом правног факултета, судије врховног или окружних судова или државни тужиоци који су провели у служби најмање три године и, најзад, лица која су положила врло строг испит пред испитном комисијом за адвокате. Адвокату је било забрањено: да заступа противну страну, да поверену му ствар делом или у целини прекупи; а овлашћен је био да уговара на1раду, као и да од наплаћених тражбина задржи износ своје награде. У недостатку уговора, награда се опредељује према трошковнику. Дисциплинска одговорност адвоката и високе казне онемогућивали су злоупотребе и осигуравали заступану странку. Тако је Источна Румелија добила пре Бугарске један закон о адвокатима, који је постигао најбоље резултате и по својим одредбама био колико напредан толико ригурозан по адвокатски ред. Али, присаједињењем Источне Румелије кнежевини Бугарској 1885 године и увођењем судских закона Бугарске у Источној Румелији, и закон о адвокатима престао је