Branič

ПРИКАЗИ

533

Одобрен је упие у именик адв. приправника: Милошевићу Љубомиру код адв. Мклунсвкћа Др. Радомира у Крушевцу са почетком вежбе од 25. XII. 1940., Тодоровићу Димитрију М. код адв. Жанића Момчила у Књажевцу са почетком Еежбе од 16. XII. 1940 и Атијасу Др. Авраму код адв. СтаменкоЕића Арсенија у Београду са почетком вежбе од 6. XII. 1940. Избрисани су из именика адв. приправника: Миљковић Дпагомир под 22. IV. 1940., Милетић Зденко под 30. XI. 1940., Матић Милован под 1. XII. 1940. и Кузмаловић Радомир под 14. VI. 1938 — сви због државне службе и Минић Милош под 15. V. 1940 и Видовић Вељко под 3. XII. 1940. — оба по одјави принципала.

Решен.ем Банске власти Бановине Хрватске у Загребу Бр. 106. 764-1-1 1940. од 18. XI. 1840. одобрена је адв. приправнику Хауеру Др. Феликсу промена презимена у Делимакић, тако да се исти од сада у именику адв. приправника води под нменом Делиманић Др. Феликс.

ПРИКАЗИ

Апсјгс Раггс!: Ма1ееИсШ >п8 е! «1с 1отће8. Раг&. 1939. И ако су познати натписи у египатским владарским и великашким гробницама, у којима се прети смрћу ономе ко продре у гробницу, да би се исте на тај начин сачувале од узнемиравр,ња и оскрвњења, нпак то није нншта помогло. Пљачкање гробница, а нарочито краљевских гробница узело је маха још од најстаријих вреиена, и то најчешће од организованих пљачкаша. То еу утврдили н енглески истраживачи египатских краљевских гробница, када су гробницу Тутанкаменову, и поред натписа о угрожавању смрћу онима који продру у гробницу, иашли највећим делом опљачкану од непознатих разбојника, као што се то десило и са многим другим краљевским гробницама. То је дало повода француском правном писцу Паро-у, да напише једну веома занимљиву расправу ■ под горњим насловом о историји деликта оскрвњења гробова у старом добу и начину казне код разних народа. Заштићавање и кажњавање за узнемиравање и оскрвњење гробова, како то Паро доказује, познато је још из најстаријих времена. Тако већ вавилонскг натписи на гробницама угрожавају узнемиривача страшном казном смрћу гладовањем, лишавајући кривца сопственог гроба. Египатски иатписи познају за ово дело појављивање кривца пред судом Озириса или га сам мртзац кажњава на тај начин, што га узнемирава као ноћна птица или шаље на њега дивље жнвотиње. Феничани и у Палестини ограничавали су се на формуле проклетства, кошма су снабдевали краљевеке гробнице. У V столећу пре Христа додате су и напокене, да у дотичној гробници нема драгоцености и да према томе не треба безузрочно на себе иавлачити ПЈ )оклетство. У набетејским гробницама, најзад и у једном палмиренијском, поред натписа проклетства нађени су и записи о угрожавању високом новчаном ■казном од 1000 — 6000 драхми. То се тумачи тиме што се у ранија времена и проклетстЕО сматрало као довољиа казна, али да су нагомилане драгоцености у гробницама пмале такву правлачну снагу, да је се за љубав истих пркосило и проклететву. Зато се доцније и избегавало додавање скупоцеких ствари уз мртваца, па се то чак и споља означавало. Кагна за оскрвњење гробова није се спонтано јавила у Сирији и Палестивп, већ је примљена из калоазијских обичаја, где се она рано и често којављује поред божанеког проклетства. У грчким иатпиеттаа нроклетства угрожавање казном не игра велику улогу, р.ли утолико више у римским. Јасно је да казна за ово дело претсте.вља једиу специјалиу западну форму обезбеђења — јер и Мала Азија је у то време прнпадала грчко-римском свету — која је тек доцније продрла ва исток, када нису више била довољна домаћа обезбеђења.