Branič

Мишљења Стручног савета по § 77 Зак. о заштити аут. права

491

Одговор је, дакле, јасан. Та би мишљења требала да буду само етручна мишљења из материје коју обухвата ауторско право, дакле у погледу дела која се заштићују ауторским законом, а која су побројана у § 1 Аут. закона, т. ј. у погледу дела књилсевности и уметности. У пракси, међутим, има много случајева где Стручни савет даје издашно и правна мишљења 5 ). 2.) Одговором на питање под а.) одговорили смо, посредно, и на питање под б.) Да оно није вештачко мишљење у смислу прописа новог Гпп. јасно произлази из горе цитираног прописа, нарочито из § 447 Гпп. у вези са § 374, по којима је давање вештачког мишљења безизнимно судска процедура. Како то није вештачко мишљење које познаје и признаје Грађ. судски поступак, онда је јасно да је мишљење Савета стручњака далеко од тога да буде „обавезно за суд", па оно може да буде пука информативна приватна лектира за трудољубиве судије, који ће при решавању замршенијих питања из ауторског праве наћи све то, и још много више, а са мање тенденције, изнесе но у стручним часописима, књигама и јудикатури страних судова (пошто је наша јуриспруденција о том питању још у повојима). Погрешна је дакле та „теорија" да су мишљења вештака у опште, па макар то били и чланови Стручног савета, обавезна за суд. Оза „теорија" руши кардиналну тековину §-а 368 Гпп. тј. слободу судијског уверења. Све доказе суд слободно и суверено цени и само ако нема у неком правцу посебне норме о доказној снази извесног доказа, суд може поклонити мању, већу или никакву доказну снагу изведеном доказу, дакако уз потребно образложење („побуде"). За суд није обавезно чак ни мишљење судских вештака за упоређивање рукописа (§ 411 Гпп.) а како би могло да буде „меродавно" или чак и „обвезно" једно овакво мишљење стручњака при Министарству просвете. III. Процесуална допустивост тражења мишљења Стручног савета, нарочито после увођења у живот новог Г. П. П. И овде се постављају два питања: а.) Да ли је мишљење стручног савета, можда, „доказно средство" новог Гпп. и да као такво има неку практичну важност? б.) Доказна средства суже за доказивање спорних чињеница и могу се само онда изводити ако су, уз то, важна по нахођењу суда (§ 371 ст. 1 и 372 ст. 1 Гпп). Ако мишљење Стручног савета, макар колико оно иначе имало убедљивости, није изведено по прописима новог Гпп. онда чему да га суд и тражи кад га као доказно средетво не може употребити?

Б ) Види нпр. тенденциозно и погрешно правно резоновање Стручног Савета у његовом акту од 29. 11 1937. Бр. 24 где исти на дугачко и на широко доцира о правној природи филмске продукције успоређујући исту са едицијом; о томе колико врста права има тобоже аутор музике на тонфилмском делу; ко има да плати тантијеме музичког аутора; које право он уступа продуценту тонфилма а које право себи придржава лтд. итд.