Branič

494

„Б Р А Н И Ч"

старству, које га усваја и шаље суду! Чак не знамо ни да ли је то мишљење једногласно ни ко је „референт", а најмање знамо из које струке је који од те господе. У питању је чак и стручност тог Савета. И у том погледу је грађански поступак потпуно игнорисан. По §§ 447 и 449 Гпп. треба да вештак има баш то својство да познаје предмете и вештину о којој има да даје своје вештачко мишљење, дакле да је у тој материји стручан и да има оног знања које нема судија (§ 460 Гпп. ин фине). Ако се, конкретно нпр. поставља питање из правног односа између аутора (преводиоца) и издавача (накладника, издавачког предузећа) који се однос назива у пракси и теорији накладничким правним односом, онда несумњиво треба да су сви чланови вештачког тела стручњаци, али у питању чега? Јасно је само у питању обичаја, узуса, између писца и издавача приликом издавања књига а то тим више што у нашем правном подручју чема кодифицираног епецијалног издавачког права (као у другима, нпр. у Хрватској, или у Војводини или Словенији) па би се спорна питања имала у смислу § 10. грађ. законика ,,по опште познатом досадањем обичају" односно на основима у грађанском •законику постављеним (§§ 719 грађ. законика) решавати. У питању права и закона не постоји изнад судова никакав други форум; суд мора сваки правни случај да реши (§ 10. Грађ. законика). Погледамо ли у § 3 цитираног Правилника предвиђени састав стручњака 5а ) видећемо да, у специјалној грани накладничког посла боље рећи узуса и обичајног накладничког права (§ 10 грађ. зак.) за познавање којега у опште не треба правна спрема, него животно искуство из дотичне струке (издавачке) нису у опште они стручни јер ни један од њих није издавач. Напротив чланови Стручног савета који су књижевници могу да буду само пристрасни и противни издавачима јер између њих постоји један природан и појмљив антагонизам. Али ће ова аномалија бити још очигледнија ако погледамо данашњи састав тога Савета стручњака, у коме нпр. не седи ни један вајар, и ако би му ту било места по § 3 цит. Правилника, него место тога седе у Стручном савету 3 фотографа! Колико ће стручности моћи да покаже такав Стручни савет ако дође до питања из струке вајарства, који спорови нису ретки?! Видимо, дакле, из ова два примера, да сам Стручни савет по свом саставу и намени егзекутиве која га је основала није способан ни позван да решава нпр. питања из односа аутора и издавача, дакле из материје која је обухваћена накладничким правом, или пктања из струке вајарске (барем за садањи луструм). А када нема стручњака за та два примерице наведена питања (ваја,рскн и издавачки послови) онда ни по самим горецитираним прописима Правилника не може да постоји стручни референт, који је по Правилнику (макар је само један!) довољна гаранција за стручност датог мишљења. Међутим Грађански парн. поступак тражи већу гаранцију, т. ј. да није само један од вештака стручан у дотичном питању, него да су сви чланови ве-