Branič

ДРУШТВО И ЊЕГОВЕ ТЕЖЊЕ

7

1ем сз појазом хришпамства постављено је иитзње о човечјој личности, јер је хришћанство прво свету открило начела духовне слободе, а тиме и прво сазнање о слсбоди. Насупрот религијском схватању старога века, ко(је је створило узајаман однос између чсвека и природе, хришћанетво је, везујући човечју личност за божанску природу, постављају^и на тсме начела опште једнзкости и братства, успело да све ме■ђусобно изједначи у моралном м друштвеном погледу и да у човеку да слободног субјекта. ИздвајајуЦи религиозно схватање од политичког, духовно од материјалног, временско од вечитог, хриш^анство је човеку признало незастарива праеа која су изнад свих ззкона и државних установз, стављајући га тиме изнад сваког политичког уређења друштва. Право сада први пут, потпуно независно и слободно од религије и њенсг утицаја, могло се развијати из саме људске свести и и&и за прогресом и прилагођивати се друштвеним интересима т потребама. Ме-ђутим, феудално уређење друштва 1 , које је тра|јало скоро кроз цео средњи век, својом агрегацијом од државица, тела и корпорација и веззнош-ћу појединца за земљишни посед феудалног господара, ометало је сваки слободан покрет у интелектуалном и социјалном реду, јер такво друштвено уређење није претстављало јединствени друштвени организам у коме би се тај покрет ллогао развијати. Напротив, зато што је свака од тих посебних установа, у којима је владао само принцип принуде -и власти, тежила да претставља посебан и независам друштвени орган1Изам, појединац је у њима оста!јзо непознат, јер се сливао и губио у своме позиву, што је ометало сваки развој права које би се односило нз личност појединца. Феудални систем није био једина сметња у средњем веку за слободан и природан развој друштва. Католичка црква кроз цео средњи век ометала је сваки слободан друштвени и интелектуални покрет својим тежњама да кроз библијско учење организује такав друштвени систем, кс}и би по њаној замислм одговарао божзнским законима и служио кзо припрема за вечни живот на небу, а у исто време остварила> и хришћанско јединство Европе, на чијем би челу поред светозних господара био и папа као духовнм господар. Да би остварила ове тежње, Католичка црква је уместо слободне вере, спроводила хриш-Канство као принудну веру, ,јер је својом теоријом о божанском праву постала гонилачка. Те уместо да буде орга.н духовног препорођаја, хришЉанство је постало оруђе материјал1не принуде и систе>м који је И 'мао да буде извор права, правде и «ауке. Право, пре тога под утицајем 'Првобитног хришКанства, ослобођено верског утицаја, поново је пало под утицај вере, те је и човек поново допао у стегу друштва. Његова личнсст је и сада ишчезла у нзметнутом му друштвеном систему и потпала 'под неограничену власт, јер је по учењу Католичке цркве власт долазила од Бсга. И дск је у староме веку држава била постављена на вери, те је човек тога вре_мена над собом имао само државу, у средњем веку теократијз је поставила државу нз цркви, те је човек тада над собом имао државу и цркву, међу ко1ји'ма је владала непомирљива мржња, изражен^Ју. бее.'-.,. прекидној борби око превласти. Борба између државе и Католичке цркве завршила се победом државе, управо победом њене тежње за самосталнсаЈгЦу и јединствсм и