Branič

УТИЦАЈ СПОРНИХ И ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИТАЊА У ВП.

7Т

ворности изЕршиоца, те он то питање не сме сам да решава. У другом пак случају, кад је кривичви поступак с претходном питању из крив. права правноснажно дсвршен без осуде (бмло да је донета ослобођавају^а пресуда, било да је оптужба одбијена! или је кривични поступак обустављен решењем), ванпарннчни суд није везан таквом одлуксм кривичног суда, те је стога дужан сам да реши појављено питање из крив. права да би мсгао да донесе одлуку о главној ствари. И, малослетку, ако кри^вич^ни поступак по претходном питању нмје јсш пакренут или је још у току, остављено је ,по § 255 ГПП ванларничном суду да одлучи хсКе ли сам то претходно питање решити ил-и ће прелустити кривичном суду да, му решење тог питања прејудицира. Као што се вид;и у ванпар«ичнсм поступку регулисано је решавање претходних питања из кривичног праза на истсветан начин као и у парничном поступку, пошто је ВП потпуно усвојио прописе ГПП који се односе на решавање таквих питања. Стога ванпарнични судија приликсм решавзња претходн,их питања из кривичног права неће праеити разлику између спорних правних питања и спорних чињеничних питања, кзо што је то прописано у § 10 ВП за претходна питања из јавног и приватног праза. VI Из свега досадашњег излагања, видели смо да ванпарнични поступа« није више неспсрни поступак. Видели смо да су ванпарничн.ом суду стављене у надлежност многе спорне ствари и да он мора донети одлуку о главној ствари без обзира да ли се та одлука има оснивати на опорним чињеницама или спорним правним питањима (изузеци од тог правила су случајеви из §§ 181/1 и 216/11 ВП). Надаље смо виделм да је ванпарнични суд, сем у случајевима из §§ 98, 99, 107/1У, 181 /III, 256/1, 266/1 и 268 ВП, свлашћен да реши сва претходна питања, а да тек изузетно он сме да (пребаци на надлежни суд одн. власт одлучивање о претхсдним питањима. Према томе у том погледу постоји велика разлика између ВП и НП. Међутим пратећи праксу наш-их судова на териториј1и Касационог суда у Београду морамо констатовати да / судству није дсвољно уочена ова разлика, и то на штету ВП. По чл. 28 УВП ванпарничне ствари које су дана, кад је ВП добио обавезну снагу, биле веК у току, имају се и даље решавати пс прописима који су до тада важили. Какс је на територији Кзсационог суда у Београду остао несвршен велики број взнпарничких (одн. неспсрних) ствари, то -Ке се по чл. 28 УВП на те ствари примењивати прописи НП. Услед овога долази на територији Касационог суда у Београду до пара,лелне примене лрописа новог и старог вакпарничног (одн. неспорног) поступка. Али кад упоредимо примену прописа ВП са применом прооиса НП, видимо да се у ванпарнкчном поступку по ВП у погледу решавања спорних глзвнмх и спорних претхсдних питзњг примењују окоро иста начела по којима се та питања решавају у постулку по НП. Такво поступање судова не само да је противно законским прописима којима смо се у свом чланку бавили, ве-"К се тиме у велико иде против тенденције закснодавчеБе у ВП, да ванпарнични поступак буде упрош^ен,