Brastvo

98 ПРВИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

сам својим силама, десивши ве на страни од великих саобраћајних путова, далеко од утицаја тадашњега јевропекота света. Византијска је књижевност живела међу калуђерима, и осим ретких изузетака, бавила се црквеним пословима и потребама и искључиво црквеним васпитањем. До душе, оба су ова књижевна правца тежила једној истој цељи, а та је била у умственој образованости народној, али ву оба свој задатак врпила начинима супротним и покретном вилом, која није била ни сродна, ни једнака. Није се могло избећи, да се та два правца не сукобе, а у том елучају један је од њих морао подлећи.

И тај сукоб, који се епремао веховима, у етвари се догодио на крају прошлога века. Калуђер се морао поклонити пред народним певачем, и морао је овоме последњем уступити и своје место и своја раније задобивена права. Чудновати и неплодни дуализам, који смо горе обележили, и који је толико дуго без користи живео, морао се евршити најпростијим и најразумнијим начином, победом народнога језика у умственоме животу народа српског.

А из тога, дотле непознатог трења, сукобом је искочила у српској књижевности први пут искра живота, постала је књижевна појезија српска. -

Први песници, који по ињу ред у српској књижевности, јесу: Лукијан Мутицки и Сима Милутиновић. У њиховим се списима види најплеменитија ревноет, да даду правац народном васпитању, да негују народно осећање верпеко. Они ву се први одлучили, да ступе на ново земљиште, да се смело подухвате, да у књижев-