Brastvo

24

права да траже „српско благодејање, завештање Павла Петровића од Соколовића.“ Како од нас Срба, који смо се тада бавили у Липисци није нико ништа знао ни о овоме Соколовићу нити пак о каквом српском блатодејању, то одмах решимо, да га један од нас тражи, а у исто му се време стави у задатак, да што је могуће потање распшта и дозна све, што је могуће дознати о завештаоцу. Друштво се брзо сатласи у томе, да потписани узме на себе и једно и друго, што буде и учињено.

Прво што се могло учинити било је то, да се тражи само завештање, те да се види може ли се из њега што год дознати, што ће елужити као основица за даље истраживање. Завештање је нађено, и писац има његов потврђен препис у рукама. Осим њега на свеучилишту се није могло ништа више наћи. Алису у завештању поменута неколика имена породица, и то све немачких из Липиске и других места, и сад је било најприродније, да се траже потомци свих тих породица, и да се гледа, може ли се што од њих Дознати. Од свих тих нађено је само једно лице, један сеоски свештеник у Саксопекој, по презимену Ранот, Писац ових редака обратио се г. Рансту 6 молбом, да му достави ако што год зна о нашем покојнику, и да му стави на расположење артије, ако би каквих од њега имао. Г. Ранет је у брзо одговорио једним врло љубазним писмом. То писмо писац сад нема при руци, пошто га је у своје време послао г. Милану Ђ. Милићевићу, кад је он био објавио, да ће да издаје „Поменик“, но његов је садржај у главноме