Brastvo

овај: Покојни стриц нашег извештача говорио ну је чешће с усхићењем о своме пријатељу Србину од Соколовића; причао му је о живости његовог духа, о племенитости његове душе и о томе, како је оне особитим заносом говорио о своме народу, О његовим лепим, ненадмашним особинама и о његовим јунацима из прошлости и тадашњости. О месту рођења , породичним одношајима и о месту и времену смрти нашег завештаоца извештач не зна ништа.

Надати се било, да ће поштовани г. Милићевић, који најбоље познаје личности из наше новије ловесвице дознати што веше о нашем добротвору. Али је нада била узалудна. Истраживања г. Милићевића нису донела ништа ново.

Како је писац крајем Августа 1887. по природи својих студија морао напустити Липиску, то је његов пријатељ Срета М. Аџић, држ. питомац за педагошке науке примио на себе дужност, да прегледа општинску архиву, да види листове, који су онда у Липисци излазили и, најпосле, да прегледа протоколе умрлих у тамошњој православној цркви, те дако би се тамо што год нашло. Ни један од тих извора није дао никаква, обавештења ; ни у једном од њих није било никаквог помена 0 нашем завештаоцу.

Ни Доситије нити ико од Срба, који ву се у почетку овога и крајем прошлог века бавили у Липисци, не спомињу нигде имена Соколовићева, и ми смо према томе упућени да црпемо наше податке једино из са-

- мог завештаја.