Brastvo

82

Кад ми, сејо, у цркву пошећеш, Твог Маринка на руци понеси, Мога Мирка за руку поведи, Нек' се знаде да је сиротица, Да мој Мирко евоје мајке нема !...“ — То изусти невестица Винка, То изусти, па душицу пусти, Хвала Богу, хвала јединоме ! Ковиљка је срца милостива, Она знаде што је сепротињетво (Од малоће сиротица ј' била): Прије Мирку бела хлепца даје, Прије Мирку нег' своме Маринку; Прије Мирку екроји кошуљицу, Прије Мирку нег своме Маринку. Кад но света недељица дође, Кад изиђе на еокак међ" друге, Њеног Мирка на крило повади, Свог Маринка до себе на земљу: Нитко не зна да је спротица, А да Мирко своје мајке нема. Кад 'но свето Васкрсење дође, Кад на деци рухо покројише, Какво Мирку, онако Маринку, Чисти скерлет и зелену свилу. Свако мисли и свако се диви: Како стрина негује их оба, Као да су браћица рођена. Кад Ковиљка у цреву пошеће, Обојицу води за ручицу,