Brastvo

141

Прве сузе то су залудног кајања !... Свршила се служба, разлазе се људи,

Из очајних снова Ката се пробуди...

Не погледа горе, само руку пружи... Мада ј крива, опет, сваки се растужи... Кад год који марјаш у руци јој звекну, Сва задрхта Ката, у срце је текпу....

А људи се зглали, па са боним гледом, Кату су и Тиму посматрали редом....

„Ох, да чудне судбе!“ помишљаше сваки, „Сачувај нас Боже, призора оваки!"..

Па сви кад су отшли, оста Тима с Катом, Некадањим драгим, својим милим златом!... Тада тужна Ката пред свог оца стаде, Па му боно рече, кроз плач и кроз јаде: „Хајде чича кући, ја ћу т неговати,

Онај ће се горе на нас смиловати !... Путем ћу ти причат разне неке ствари, За руку ме узми, хајде пођи стари!.. Промери је Тима од пете до главе,

Поче дрхтат силно од миља и страве, Наводњене очи просипаху сузе,

Грчевито Кату он за руку узе:

Па одоше тужни ови просијаци,

Тоскају се ено, пусти по сокаци.!...

У.

У црквеној порти таласа се трава А под њоме ту се вечни санак спава,“