Brastvo
137
првим прашком зорице румене — мало хаје јер Даница бл'једи нестаје је... старим путем слоједи.
На врх гране већ и славуј стао, прска капи са лакога перја накострешен са смрзлице ране... крилца шири, кад и кад се кљуне, а пјесме му танкоситни звуци разл јежу се кроз лиснато грање; абер даје... да би шеве мале
са царићем својим запјевале.
Цјела зора у укупном складу
ко да тражи чим би да зачини,
да намири што ће да изгуби трептајућу на Истоку зв'језду.. как' би чарна још чарнија била:
с тога шашпће, тепа... да устане Вукосава — прекаљено злато ! Вишњи Бого коју као да је
у накнаду зори намјенио —— —
да с њом дружи, да с њоме ужива;
— она неће у прошлости тражи... мило Орпство!... па о њему снива :
„Ман' се зоро! слатко ми се спава: ту је наша велика држава,
српска сила.. слава.. и слобода..
од Дунава до мора сињега !
Ту је Призрен царска пр'јестоница, царски двори и столови златни;
по њима су орли двојеглави
и грбови нашијех земаља,
искићени драгијем камењем.