Brastvo

ЏИН

199

не зна нико. На то се пазило, али се није дознало. Дед-аџије се неко сећао више но остали. Није било у околини даће или задушнице да се његово име не помене. Свећу му нико није смео јавно припалити. Нико га није смео јавно ни поменути. Али хајдук, можда баш попин син, сме. Хајдук се сећао деде јунака, палио му кандило и свећу, без реда, без задушница, кад може и кад стигне. И

„сад по некад, причао ми је један земљак, на ста-

ром дубу осване упаљена воштана свећа.

Цео присој око гроба зове се Дедин Гроб, а, дуб је прозват Дедин Дуб.

О мом се прадеди и сад прича, и дуго ће се као о узору говорити и причати.

И ја често мислим на причу материну, помишљам на свога прадеда и молим Бога. Боже, дај да доживим да и ја нешто учиним. Стар сам већ да се борим. То је било па и прошло. да то сад млађе гајим. Већ се Богу молим да ме поживи, да на ослобођеном гробу свога прадеда, сазидам цркву, па да у тој цркви буде мој син свештеник, па да на гробу свога прадеда сваког празника помиње име његово, а слободна околина са поносом и захвалношћу да помиње слободно дела Деда Јована, Хаџи попа......

Старијег сина дао сам да буде војник, млађег да буде свештеник. Даће Бог, те ћу и доживети, да ми се молитве испуне.

На Митровдан 1898. г. Алексинац.

азИЋ