Brastvo

ИМЕ ИРА (а да Е " ~

201

куму“. Пошто се тако сви „издраве“ и испитају за здравље и осталих укућана, поседају (старији) за већ намештену трпезу. Сад измењају још по неколико питања: ови питају за здравље кумових укућана, а он за њихове који нису ту; за тим о напретку и здрављу стоке, о стању и имању, и једне и друге стране, па се у том принесе и кондир с ракијом (домаћинском); и кум домаћин, примив из руке којега чељадета наслужену чашу, наздрави куму званици: „Е, куме, добро си ми дошао!“ —

Он на то: „Боље нашао!“ — Наставља домаћин: „Имао ко — имао и код кога — долазити за много лета и година — да Бог да! Срећан започетак да

буде, куме, што ви наумио. Да Бог да ерећно, у

здрављу и весељу да дочекамо и испратимо стри-

жење мога кумчета (помене му име) — да је живо и здраво —); да му Бог да сваку срећу и напредак, те се нашим млађим овако, а и с више и боље, дочекивао и испраћао своје кумове и пријатеље; имао кога, имао и с ким, имао и са чим -— да Бог да!... И здрав си, куме!“ Нагне и до дна испије чашу, а он му на: „Здрав си, куме!“ одговори: „Бог ти здравље, куме!“ Кад испије, овај му каже: „На здравље ти, куме!“ а он му одговори: „Хвала, да си жив и здрав, куме!“ Сад се наслужи чаша и куму званици, те и он проблагосиља онако, или и

боље и више, ако зна. Тако се, уз разговор — а разговор све живљи и отворенији бива што се која више тргне — пијуцка и мезети: сир, кисела па-

прика (пипер, 1. падеж, мушког рода, у горњем крају Сврљига), кисео (а не варен) купус, или друго „што је дао Бог“, као што се обично рекне, нудећи кума да „заложи“, а и при другим свечаностима, из скромности, вели се и сваком госту, путнику и намернику.