Brastvo

279

Освануо је и дан стрижења. Родбина поврвела са свих страна, а који су „далечни“, дошли су још синоћ, разуме се, са поклонима и даровима. Око 9 и 10 часова почне већ нагло расти број гостију — званица. На стрижење долазе жене, ређе људи, а момци и девојке никако. Свака донесе овакав поклон или прилог: тепеија с гибаницом, или ђувек с ппринчем и месом, преко тога погача (кисео хлеб се не доноси), на средини погаче сб, поврх тога „паница“ (чанак, ћаса, каленица) са сиром и главицом црног лука, а поред чанка је дар детињи: „дорамче“ (јелек, преник), чарапе, или други какав хаљетак. Поклони су различни и у стварима и у јелу, јер се махом жене надмећу која ће боље. Ови се дарови зову још и „повојница“, коју рођаке доносе детету и о крштењу. Пре крштења повојница се не доноси, а од крштења до стрижења (закључно) може свакога празника. Повојницу доносе саме илш шиљу и друге жене — вршњакиње — изван родбине, јер то жене сматрају као какав побожан зајам. Со доносе да би друговала срећа са дететом као со и хлеб; сир — да му се добро перу кошуље, да су беле и чисте, и да му је целога века бело пред очима, а бела је боја знак среће (црна несреће). На белу боју сељаци много полажу, тако: с пролећа мотре да први пут угледају белог лептира, и бело јагње; на Ђурђев дан, иу опште за „молитву“, никад не кољу црно већ бело јатње пи то — мушко. Црну, пак, боју ематрају за знак несреће и жалости, те је с тога гавран у народу познат, и у песмама се помиње, као „тица злослутница“; свештеници — веле носе црно одело, не шишају се и не брију, што жале за Христом; а за то и жене носе „дрнину“ кад кога свог жале; ну, о том доста за сад. С повојницом не сме ни једна