Brastvo

290

Најамника ово још више задовољи, па извади и трећи цекин и дадне га старцу, молећи да му, и за тај последњи, каже једну мудру.

А старац, као и пре: ,

— Синко, запамти добро, што ћу ти рећи: што рђаво наумиш — одуми!

Кад старац и то рече, и виде да овај више нема цекина, спусти се на узглавље и окрене на другу страну, па, после мало, захрче као заклан, а одмах по том и домаћини и гости им легну спавати.

Кад буде рано изјутра, још пре зоре, а онај, што је имао бисаге, устао и почне будити свога друга и звати га да се за раније крећу.

А овај се разбуди и одговори му:

— Ја нећу да се крећем, догод се сунце не роди, јер сам добро запамтио етарчеве речи.

А овај га почне молити, говорећи му, да је и сунце близу, тек што није, и да је већ зорњача изишла.

Ожењени му на то одговори, да га се окане и ако неће да чека, нека иде сам, па се окрене на другу страну и заспи. ;

Овај онда, видећи да му друг и не мисли устајати, упрти своје бисате и оде.

Када се већ и сунце роди, дигне се ожењени, умије и обуче, а тада и домаћини устану, па се врло зачуде, кад чују, да им је други гост отишао. На послетку се опросте и ижљубе са ожењеним, и овај се весео крене на пут.

Кад превали подне, он идући тако друмом, спази где под једним растом лежи неки човек. Приђе расту и загледа добро, а то његов друг, метнуо бисаге под главу, затворио очи, па нити дише, нити се миче. Зовне га он по имену, али овај се не одзива. Гурне га два три пут — ни гласа, ни јава.