Brastvo
295
јер иде на рад, и ко зна, да л' ће се још један пут видети с њиме. А жени се окрете и рече:
— Збогом, мајко! па пође вратима.
Најамник кад чу ову реч, скочи, као ван себе и повика :
— Стани, младићу, стани! и реци ми, како то, да ти је ова жена мати.
Младић се збуни, а жена одмах погоди, да јој је тај путник човек, и исприча му у две три речи, како јој је човек отишао пре двадесет година и како је одмах после његова одласка добила сина, па сад му је равно двадесет година.
Најамнику се већ не могаше више на ино, већ пригрли свога сина и загрца од радости, а жена им обома обисну о врат. Кад се тако изгрлише и ижљубише, онда им најамник исприча цео свој живот, и какво је недело могао ноћас учинити, да му нису пале на ум старчеве мудре речи: „што рђаво наумиш — одуми“.
Београд — децембра — 1895.
По народној приповеци написао
Андра Глигоријевић.