Brastvo

295

јер иде на рад, и ко зна, да л' ће се још један пут видети с њиме. А жени се окрете и рече:

— Збогом, мајко! па пође вратима.

Најамник кад чу ову реч, скочи, као ван себе и повика :

— Стани, младићу, стани! и реци ми, како то, да ти је ова жена мати.

Младић се збуни, а жена одмах погоди, да јој је тај путник човек, и исприча му у две три речи, како јој је човек отишао пре двадесет година и како је одмах после његова одласка добила сина, па сад му је равно двадесет година.

Најамнику се већ не могаше више на ино, већ пригрли свога сина и загрца од радости, а жена им обома обисну о врат. Кад се тако изгрлише и ижљубише, онда им најамник исприча цео свој живот, и какво је недело могао ноћас учинити, да му нису пале на ум старчеве мудре речи: „што рђаво наумиш — одуми“.

Београд — децембра — 1895.

По народној приповеци написао

Андра Глигоријевић.