Brastvo

2 еј 1

је овај путник гост, те се онп оба поздраве, а младића то јако обесели. Онда жена спреми вечеру и замоли путника, да буде задовољан са оним, што .„ је Бог дао, јер, рече му, и сами су пуке сироте. Још жена, да би боље путника угостила, пошље младића, да у комшије узајми бардак ракије и кад се он врати, седну сви вечерати, али, како путник беше нешто замишљен, то пи жена и младић ћутаху. После вечере, простре жена, у једном куту, по поду доста сламе и прекрије је губером, па замоли путника да буде с том постељом задовољан, јер ни они другаче немају, и да му још један губер, да се њиме покрије. Најамник унесе бисаге са благом у кућу, распаше се и велики нож, који је имао уза се, обеси више главе, па легне и брзо заспи. А после мало, дођу младић и жена, па и они легну на исту такву постељу, која је била у другом куту.

У соби је горео жижак, и кад буде преко ноћ, најамник се тргне и погледа на ону страну, где му је жена спавала, ал' има шта и видети: поред ње лежи и онај младић, а она га својом руком пригрлила око врата и тако спавају. Он плане од љутине, помислив, да га је жена изневерила, па скочи с постеље, дохвати нож с клина и као помаман полети, да њиме и младића и жену посече, онако још на спавању. Али у писти мах, падоше му на памет оне старчеве речи: што наумиш рђаво — одуми, п сама му рука клону, а он се после мале врати на своју постељу. Дуго се превртао по постељи, као риба у води, јер га многе мисли беху обрвале. Тако му прође и ноћ у забуни, па се рано изјутра дигне. Устане и младић и жена, и зачуде се, што им гост ни сад речи не проговара. Младић се обуче и опрости с гостом, рекав му, да до довече неће долазити кући,