Brastvo

345

дакове. Пошто су Турци дуго нападали на Марка, и Срндака без икаква успеха да су већ у очајање дошли — окрену сву силу на Милоја, и после неколико очајничких јуриша разбију Милојеву војску, те морадне уступити. Кад то опазише Марко и Срндак, потрче Милоју у помоћ с војском. Марко се упути западном косом да пређе Нишаву код Медошевца, а Срндак источно поред „Ћеле Куле“. Турци пресеку Марку пут и спрече му прелаз, те се мораде вратити у свој шанац на Горици. Тако буде и са Срндаком, те се и он поврати и придружи Марку, па наставе бој. Али, поплашена, војска, Милојевим неуспехом, а нестало беше већ и муниције, сад попусти, те се повуку у шуму да наставе "бој г Турцима, и да прикупе још људи, јер многи напустише бојно поље, видећи да се голим шакама, не могу борити са добро наоружаном турском војском. Милоје, пак, после упорне борбе на Винику, пошто га и одатле Турци потисну, побегне са нешто својих наоружаних људи у горњоматејевачку куду, и ту се спреми да се бори на живот и смрт до последњег човека и док у њима срце куца. Турци га ни ту не оставе. Опколе кулу, и позову Милоја, и остале на предају, говорећи да ће им живот поклонити. Али они, знајући да „у Турчина вере нема“, и „да нико ка Турчин не лаже“ — „одговоре ватром из пушака“, те се изроди жестока битка. Дуго су Турци безуспешно нападали на кулу, јер је брањаше „чета мала али одабрана“, која смрти у очи смело гледа! И тек кад Милоје погину, нестаде праха и олова — кулу освојише и пламену је предадоше, а кога жива ухватише под нож ударише!...

Чим је Чавдар чуо за пораз, похита са својим људма да се придружи Марку и Срндаку, али се