Brastvo

176

неслоге. Опште одушевљење са напретка српскога оружја и жеља да се и ти крајеви што пре ослободе и присаједине Србији учинили су, да су се и они залутали Срби почели враћати својој браћи, која су остала верна своме имену и Патријаршији. А кад се српска војска приближила Куманову и Паланци за једну ноћ је нестало и једног егзархисте! Грађани, па и агенти бугарски, отишли су Старом Проти Димитрију на поклоњење и молили су га, да им се опрости и да се заборави њихов грех према народној ствари.

Али главни фактори бугарштине у Цариграду и другим центрима, охрабрени словенофилима, нису мислили да тако остане. Меродавни чиниоци за уређење српских и бугарских прилика у новодобивеним пределима од Турака, славенофили бугарофили — свима су силама радили и да се границе Кнежевине Бугарске поклопе са границама бугарског Егзархата. Зато се и радило, да се и од Србије отргну не само они крајеви, у којима су Срби једнодушно изјавили и свуда молили да се присаједине Србији, него да се и крајеви, које је српска војска крвљу својом од непријатеља отела, уступе Бугарској; или ако то не, а оно да се понове врате Турцима !!

Ови су гласови ужасно узбуњивали наш народ и у Новоослобођеним Крајевима. За то је народ у многобројним својим молбама, које је упући вао Кнезу српском, српској влади, руском Цару па доцније и Берлинском Конгресу, изјављивао, да ће се пре са својих огњишта раселити него што ће примити ичију туђу војску ш власт. Узнемирљиви гласови да ће се чак и Врање предати Бугарској или остати под Турцима, учиниле су, те су се многи Срби из Врања и иселили у Лесковац. Гласови о предаји Врања Бугарској узбунили су чак и Турке Врањанце, те су се илони обратили молбом! Кнезу

. 1 Та молба Турака Врањанаца гласила је овако : „Његовој Светлости књазу српском М. М. Обреновићу 1ТУ Бе-