Brastvo

175

ман; поп-Јован Довезенски, Танаско Стојиљковић и др. одржавали су Криву Реку и Кутлибешка села; поп-Симонова породица у Кокошињу на Овчем Пољу држала је целу овчепољску крајину итд. У свакој је жупи било старих и свесних српских породица, које су прибирале и одржавале народ око себе.

Бугарски до 1870. г. Централни Одбор, а потом егзархијска управа у Цариграду силне је империјале трошила у Кумановској и Паланачкој Кази, али није могла успети. Прескупо су плаћане чак многе агеи бегови у Куманову да силом терају Србе у бугараше и под Егзархију, али су кумановски Срби били несаломљиви. — Градови: Скопље, Велес, Штип, Врање са својим околинама већ су готово били капитулирали пред бугарштином; шта више бугарски агенти јавили су се чак у самоме Гилану и Призрену, а Кумановска и Паланачка Каза држале су се као чисто српски крајеви.

Због тога је највећа пажња бугарофила била обраћена на Куманово и једва су, овде онде, добили по које сеоце или по коју породицу. Али карактеристично је, да су од Срба Кумановаца приступиле Егзархији само оне породице, које су у Куманову сматране у оно време као дошљаци или досељеници. Како су то биле непросвећене и, махом, сиромашне породице, оне су подлегле средствима која су из Цариграда онако обилато била слата. Ако је која од тих породица и била доброга стања, она је приступила Егзархији из амбиције, да се што пре види у првим редовима у народним пословима, да њен представник што пре седне поред владике, паше, кајмакама итд. Јер, ко би чекао да поумиру они стари и честити људи, који су онда водили прву реч! На тај је начин, свакојако, било унесено нешто неслоге и пометње и у Срба у поменутим крајевима, али је то било у веома незнатној мери према општем стању српске ствари. Али за време ратова 1876.—1878. нестало је ито мало