Brastvo

182

док нису Арнаути и Турци почели главом без 0о6зирце да беже Куманову.

Овај је пораз Арнаута и Турака учинио врло јак утисак на Србе у Куманову и околини и охрабрио их. А Турци и Арнаути, нарочито они који су били у тој битци, нису од стида недељама изишли у чаршију; а Мустафа Азиров и његови другови побегли су чак у Скопље.

Арнаути су кривили за овај свој пораз од раје Турке, те настану, да они на своју руку, без удела Турака и власти, растерају устанике. Тако се искупи опет око 300 Арнаута, понесу и једну заставу, коју су првог рата носили у Ниш и на Јанкову Клисуру и поведу неке своје старе и прослављене јунаке! Онда је живео „прослављен“ Арнаутин, ветеран од својих 80 година, Садик Барјактар, о чијем се јунаштву, између осталога, причало и то, како је у младости својој, на некаквом сабору српском, једним махом сабље пресекао младића Србина од деснога рамена ка левој слабини, на две половине (:). Но устаници дочекају и ове Арнауте на Четирском и Никуљском Вису и ту их бију. Тада је погинуло на 40 Арнаута. После тога Арнаути се нису више усудили да се сукобе с устаницима. Турци сад осетише, да се устаници неће лако покорити. Власти су се онда тргле и почеле да траже друга начина, како да умире и покоре устанике. Војску нису могле употребити, јер се Порта бојала Конгреса, који је имао да се ускоро састане, па је наредила, да се ни по што војска не употребљава, већ да се покуша све друго што се може. Из Цариграда је онда и амнестија за устанике упућена Србима и наређено је, да се она што пре достави устаницима. Тога ради био је сазват меџлис од Срба и Турака, на коме је одлучено, да један Србин и један Турчин однесу амнестију устаницима и да их позову, да се предаду и продуже мирно с царем и његовим властима жи-