Brastvo

201

Власти су једнога дана позвале све ове људе у Куманово и затвориле их и оковале. Већини од њих није суђено ни у Куманову, а неке су упутиле у Приштину, у вилајетски центар, и већину су и од тих још на путу премлаћивали и убијали. Тодора Вукашиновића су у самој апсани обесили.

Најтеже су осуђени и највише осрамоћени тада вође овога устанка: поп Димитрије, Вељан и др. И поп Димитрију и Вељану пришивене су пресуде, којим су осуђени на по 101 годину робије, на прсима, па су тако, а оковани у тешке синџире, провађани по улицама кумановским. Онда су били натуткани Турци и Цигани кумановски да се искупе око ових честитих Срба и исмевају их најпогрднијим речима, светећи им се за њихово усталаштво приликом устанка.

Они, који нису били упућивани у Приштину, спровађани су из Куманова у Скопље и одатле неки у Солун, у чувену Канли-кулу (крваву), која се сада зове Бејаз-кула (бела кула), а неки у Малу Азију, на острво Родос и друга удаљена места.

Већина је од ових мученика оставила кости у црним и мрачним тавницама. Тодор Вукашиновић је обешен у приштинском затвору; Денко Крстић је умро у тавници у Приштини; поп Димитрије Поп Пауновић, поп Димитрије Руђински и многи други у брзо су, под ужасним мукама, испустили своју племениту душу у Солуну. Само су неколицина преживели те страшне муке. Несавладљиви Вељан и још неколицина издржали су по седам година затвора и, на интервенцију руске владе, после седмогодишњег затвора, пуштени су у слободу и вратили су се, и ако више неспособни, својим кућама. Вељан се по повратку својем у Куманово, настанио у Куманову, јер би га Турци и Арнаути, на сваки начин, убили у селу, и живео је у Куманову све до 17. априла прошле, 1905., године.' Од осталих

1! Велика и богата задруга Вељанова, већ је, као и све српске куће у оним странама, које узимају удела у на-