Brastvo

202

устаника, који су се вратили са заточења, многе су Турци и Арнаути поубијали. Као Вељанова, пропала је и поп-Димитријева задруга. Сина поп-Димитријева, свеснога и одважнога младога Србина поп-Анту, игумана ман. Забела, мучки су убили Бугари 10. јула 1893. године.:!

Тако је се свршио и овај устанак Срба у Турској, и такве је тешке непосредне последице за собом повукао. И народу српском у поменутим крајевима остала је жива успомена на тај догађај, и он се и данашњи дан одушевљава овом акцијом својих отаца и старијих задругара. — Како је народ, за ово двадесет и седам година, претрпео од Турака и Бугара нечувена зла, он и данашњи дан најрадије пева и слуша песме о овом устанку, и имена главних покретача и радника у овом устанку дуго се неће заборавити у народа онамо. Старога Вељана до самога његова смртног часа молили би млади Српчићи, да им прича о том устанку, и он им је, Бог зна по који већ пут, то причао.

На завршетку ових редова навешћемо овде један одломак од велике једне песме о овом догађају, коју певају младићи и девојке по селима и саборима код цркава и манастира, по свима већим задругама и мобама:

„Доне, ћерко мила, Доне, „Што тој тропа на наши чардаци 2

родном ослобођењу, растурена и осиромашила. Последњих година истакао се онамо Вељанов синовац, Јован Станојковић, бив. учитељ у неколиким местима у оним крајевима, и понос Вељанове породице и задруге. Али се међу околностима, у којима се Станојковић у раду на народним пословима креће, истиче нарочито једна, која је врло жалосна. Док су Вељану сметали Турци, Арнаути и бугарофили, дотле његову синовцу и свима правим радницима на народним пословима у оним крајевима сметају Срби, и то, што је још жалосније, некакви „пиатентирани родољуби сриски“ (српски Цинцари и Бугари)! Зато је покрет, који је Станојковић у оним крајевима повео, за сада пропао!

10 овом храбром и просвећеном Србину види и наше белешке у Браству књ. М! стр. 278.