Brastvo

231

вели ово: „Код нас у Прњавору носе крста (литију) други дан Св. Тројице. До прије неколико година, ми смо увијек у очи тога дана ишли на конак у Чокешину, те отуда јутром барјак селу носили. Кад ми је било око 18 година, нас већи број младића бјесмо отишли у Чокешину на конак. Тада смо гледали камену плочу, што је скинута с „куле Милошеве“ и служила на њој као кров. На тој плочи бјеше изрезана у камену рука с раширеним прстима а у правцу од шаке лакту писало је име: „Милош Обилић.“ На моје питање: — гдје је тај камен 2 — одговорио је да не зна шта је с њим било, „али сигурно је, вели, разлупан и узидан у зид манастирски“. Тако ће ваљда и бити. Положај руке, у каквом је била у камен урезана, заједно с именом, јасно казује, да је Обилић био покровитељ и заштитник манастира.

14. Границом атара села Петковице и Чокешине, тече ријечица, која носи назив „Ждраловица“ за чије се име прича да је дошло отуда, што је Милошев ждралин на њој појен. Ту исту ријечицу, у току над селом Прњавором, при утоку у Јерез, зову „Јадовица“. Ево због чега. Народној пјесми и пјевању није се свидјело, дау боју Косовском одваја ждралина од свога господара, већ нам говори и о његову скончању. Проводећи скоро кроз све своје умотворе и Милоша и ждралина заједно, она нам их приказује као јунаке своје врсте и није могла ждралину допустити, да се и на њ примјене оне ријечи за коња невјеру :

„Коњ јунака оставио На злу мјесту на Косову“!

већ нам казује, како се ждралин полумртав преко копаља вуче Милошу и зубима коље душмане његове. Ну народно предање казује нам, да се ждралин вратио под седлом с бојног поља и дошао у овај крај, ходао по Пусто-пољу и пио воде са Жлраловице. Једнога дана мати Обилићева спази ждрала гдје на Ждраловици пије воде па завапи: