Brastvo

246

био главни старешина у црквеним пословима све до 1833. године, и управо не дочекав српску власт умре 20. априла 1833. године. Сахрањен је до Испоснице, а на надгробној плочи има овакав натпис:

+ Окде почикао кости РГдљ архима(ндрнта Сокронна. Пожике лавтљ 50, престакн се априла 20, 1549. г

Натписи у испосници. Над вратима обновљене црквице споља има овакав запис: Храмљ пречистил Когоматере. С десне стране у удубеном

1 Занимљиво је да споменем овде и ово: Народ почиње да верује, да се овај Софроније посветио, па приговара садашњем архимандриту Теодосију, да би требало Софронија откопати и видети му мошти! Оно пребацивање у „Гласнику“ ХХ]Т, стр. 77. и 78. и у „Кнежевини Србији“, стр. 654., не треба да се односи на овога калуђера Софронија, јер Шафарик не именује калуђера који је спалио рукописе и књиге испосничке, ако их је заиста онамо било у оно зреме, него је само тај случај забележио по причању Вука Караџића. Зна се да су студенички калуђери с ћивотом и драгоценостима побегли из манастира на Цвети 1805. у Манастир Враћевшницу, и они се више несу враћали у Студеницу до 1833., а с ћивотом тек 1839. године, само је Софроније остао у Испосници. Дакле, године 1813. рукописа и важних старина неје могло ни бити у манастиру, а још мање у сиротој испосници. Тада су Турци 1813. године запалили манастир, те је Кубе онда пало и срушило се.

У манастиру постоји овакво предање о томе спаљивању књига, које је слушао садашњи архимандрит Теодосије од старих калуђера и својега претходника: За време Радичеве буне у студеничкоме крају навале Турци с новопазарске стране. Калуђери се студенички поплаше, зграбе што су могли од вредности и ћивот собом понесу, те почну бежати ка Карановцу (Краљеву) и тражити у планини капетана Радича. Тада је калуђер Нићифор некако заостао с књигама, а међу тим Турци наиђу убрзо, и у том тренутку и страху јадник Нићифор запали књиге само да не падну неверницима у руке. Турци Нићифора најзад заробе, одведу у Призрен и онамо обесе. Нићифор је заиста мученички умро за свој род и веру; али да се у ономе страху досетио да не спаљује књиге боље би било, јер би се по која нашла у Турака, и доцнији би нараштаји откупљивали, као што су откупљивали руске црквене књиге, које су Турци разграбили и однели из манастира.