Brastvo

2506

смеика

Њен геније, оружани громом

Бурни поклич по свем Српству вије, Гордо стоји над пресветим домом, Јарко сунце са неба га грије...

И тад путник из очаја прену, Са срца му тешка туга оде, И весео генију се крену: „Ево мене на олтар слободе“.

Геније се на њ осмехну благо

И мач десницом пружи му сјајни: „Напред смело, моје дете драго, У ред ступај! Отаџбини служи...

„И на пољу бојном, крвавоме Падни смело, јуначки, у крви: Сви сте Срби, драги срцу моме, И последњи, кд што је и први“ !

Београд, 1895.

Вој. П. Бошњаковић