Brastvo

304

Наум је имао четири сина, између којих је био Атанасије, отац пок. Косте А. Шуменковића.

ж

Пок. Коста је рођен 16. новембра 1829. године.

Школе није учио. У оно доба по селима у ономе крају једино је свештеник знао читати црквене књиге и нешто мало писати. Ну кућа Шуменковићева била је она српска кућа, она српска задруга, у којој се чувањем лепих српских обичаја, поштовањем старих предања, неговале врлине, које вештачко васпитање тешко може дати.

Лепа вера хришћанска, љубав, чедност, искреност, послушност млађега према старијему, вредноћа, помагање невољноме, држање задане речи, испуњавање обећања —- свему томе примерима су упућивани млађи у кући Шуменковићевој.

Народносно васпитање добивало се из народних песама, које су уз гусле певане, а витештву се учило певањем јунаштва Краљевића Марка, витештва витеза Обилића. И Коста, чим је „дорастао до оружја“, бранио је с осталим задругарима животе и имања од околних Арнаута, одбијао их И гонио. ..

У време Кримскога Рата, у кући Шуменковићевој причали се гласови о сили руској и страху турском. Пропаст турска — слобода је хришћанска, слобода српска. Нада је на слободу оживела. Али Русија је далеко, и Стара Србија упућиваше погледе своје Кнежевини Србији. „И Србија ће кроз који дан у рат!“ — говораше се у Старој Србији, вероваше се у кући Шуменковићевој.

И млађани Коста, понесен том вером, одушевљењем за слободу српску, пређе границу и дође у Србију.

У Србији се Коста срете с истим одушевљењем и истом надом на рат. Ну ни он ни остали не могаху разумети опрезност и мудрост озго, јер она беше права супротност осећајима оздо.