Brastvo

306

И све до смрти Милојевићеве пок. Коста му стајаше на расположењу својим познанством с људима из својега краја и познанством с Арнаутима, својом помоћу у остваривању његових мисли и планова — својом кесом, својом главом.

Године 1869. подигне пок. Коста школу у Боровцу.

Године 1873. издаде о трошку своме мапу Милојевићеву : „Историјско - етнотрафска теотрафска мапа Срба и сриских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“.

А кад се, године 1876., огласи рат за ослобођење, пок. Коста иде министру војном с једном необичном молбом : да не иде у коморџије, као што је одређен, већ само да да комору, а он да иде у добровољце Милојевићеве !

И Шуменковић постаје командир усташима под командом Милоша С. Милојевића !.. Ето његова давнашња сна; ето часа да се покаје Косово!

Пок. Коста се јуначки борио свагда у првим редовима. Његово је командовање било и просто и кратко : „да мном“!

Ну у другоме српско-турском рату његово јунаштво остаће понос имену његову, понос имену српском. ...

Било је то на Богојављење 1878. године.

Турска војска била је на Орлићу, у Ново-пазарској Нахији. Командир Шуменковић са својим усташима већ је два пута нападао на Орлић, ну без успеха. У другоме нападу Коста је рањен у леву руку. Увреду частољубља, увреду поноса, много је више и силније осећао, него болове у рањеној руци, која је била сва у отоку. У његовој души прекипе, и он се одлучи на освету — на победу или смрт. Позва, у очи Богојављења, своје воднике и саопшти им одлуку. Издаде наредбу: да један вод иде десно ка Кадијачи, а други да иде лево к Сечаници, да сузбијају Турке, како не би могли помоћи онима на Орлићу.