Brastvo

309

На овај начин је пок. Коста одржавао везе с људима из свога краја, све докле га снага не издаде. Поред материјалне помоћи, слао је поруке и савете, тешио их и храбрио да се држе, да не клону у борби за име српско, за веру православну.

И ако је писмо, добивено из његова краја, већ читано, читано можда и неколико пута, — кад бих му отишао, пружио би ми да читам. И ја бих читао, а он би погнуо главу и слушао: да чује и упамти сваку реч. Кад би писмо доносило неповољне гласове, он би се стресао, пружио би песницу, претио би осветом; а кад бих му читао повољне гласове, лице његово засијало би радошћу, очи његове засветлеле би блаженством, а уста би изговарала захвалност : „Бог!.. Бог!.. Хвала Богу!“

Али кад би молба његових земљака била таква, да би премашала снагу његове помоћи; кад би запомагање њихово било такво, да би им само јача рука могла невоље олакшати: онда би пок. Коста ишао и на вратима би куцао. .. Кад би изишао — на њему би се могло опазити да носи бол у срцу, место утехе, и да утехе не може послати онима који је жудно чекају. Али он то не би вам рекао, већ кад би се могао чути шапат његове душе, чуло би се: „Еј, гиди негдашња Србијо!.. Еј, јадна Стара Србијо!..“ Онда би дошао кући... вадио би једно писмо, друго, треће... пружао би сину једно по једно: „Ово је од попа... Ово је од учитеља ... Ово од Арнаутина... Ево, пиши им: Ишао сам, говорио сам... Овде се све зна... Води се брига о вама и дању и ноћу... Владику бугарског не смете пустити у цркву никако. Затворите цркву, кад буде дошао у село... Оним обећањима из Софије не верујте, не верујте никако... Бугарима немојте ништа веровати... Одавде ће све доћи, све... По кириџији Арнаутину ... шаљем десет лира... Браните се, држите се још мало, још мало ....“