Bratstvo

је и једино звоно са српске православне цркве у Тишковцу, срез Лијевно, на граници далматинској. (Са осталим звонима“ из тога краја допремљено је на книнску пио да се даље "транспортује у унутрашњост.

Народ српски тамошњег краја је очајавао. Неће више чути глас звона, који га је позивао на молитву. Очајање ствара јунаке. Неколико Срба тежака тишковачке парохије који су дошли из аустријске војске кући на осуство смисле план, да одузето звоно по сваку цијену сачувају матери цркви.

У ноћи прикраду се станици, изнађу своје звоно, ископају поред њега рупу и сахране ту као ПНЕ Јаму заравнају и отиду.

Војне власти су на све стране тражиле звоно и овим "тежацима, да су пронађени, била је готова смртна осуда. Они су то знали, али љубав њихова према цркви била је јача од живота. 7

Одмах првих дана ослобођења звоно је уз весеље народа донесено у Тишковац и изнесено на звоник, да прво у ослобођеној отаџбини поздрави слијет Бијелих Орлова с Дрине.

КЕ у

(01:-=>0)Ј

Мајка светога Петра.

— Народна =

Кад је пошао свети Петар у рај, пристануо је за њим његов отац и молио га: »Сине, Петре, да и ја с тобом у рај пођем«. »Ти не можеш, бабо, са мном у рај«, рече му свети Петар, »јер ти си туђе међе преоравао. Ти си својој души мјесто изгубио«. За њим је мајка пристанула: »Да и ја, сине, Петре, у рај пођем«. Одговори јој свети Петар: »Ти не можеш мајко моја. Ти си туђу преслицу прела, ти си ујам узимала. Ти си изгубила души мјесто«. За њим је за тим сека пристајала: »Брате, Петре, да и ја у рај пођем«. »Ти не можеш, секо моја, ти си везак везла, ти си ујам узимала, па си души својој мјесто изгубила«. За њим је и брат Павле пристануо: »Петре, брате, да и ја у рај пођем«. »Брате, Павле, хајде са мном, јер си гладне нахранио, јер си жедне напојио, јер си наге одјенуо, јер си босе ти обуо, својој души мјесто ухватио. Хајде брате са мном у рај«.

Тад пропишта Петровљева мајка: »Избави ме, сине Петре, из овијех вјечних мука«. Он се Богу умолио да избави грјешну душу, да избави своју мајку. Свевишњи му наредио: »Хајде, Петре, питај мајку, дал је икад она милост учинила«. Петар · пита своју мајку: »Јеси л мајко ти икада какву милост учи нила«. »Јесам, сине учинила, сиротици дјевојки сам по повјесма подијелила«. »Од повјесма вежи мајко длаку с длаком, неће ли